Plavo svetlo sa ekrana: Kako smo uspeli da zbunimo sopstveni biološki sat?
Uporno se trudimo da pobedimo u ratu protiv sopstvenih bioloških podešavanja, ali u toj bici, čini se, uporno gubimo. Navike koje su se stvarale milionima godina, kroz gotovo savršen sistem evolucije, pokušavamo da promenimo za poslednjih pedesetak godina. Produžili smo dan veštačkim osvetljenjem, naučili da radimo noću, zabavljamo se do jutra i nosimo male svetleće ekrane sa sobom čak i u krevet. A naš mozak i dalje funkcioniše po pravilima koja su postojala mnogo pre nego što smo izmislili sijalicu, a kamoli pametni telefon.
Jedan od najvažnijih signala koji našem organizmu govori kada treba da budemo budni, a kada da se pripremimo za spavanje, jeste svetlost. Tokom dana prirodno sunčevo svetlo šalje mozgu poruku da je vreme za aktivnost. Kada padne mrak, organizam počinje da proizvodi više melatonina, hormona koji učestvuje u regulisanju ciklusa spavanja i budnosti.
Posebno važnu ulogu u ovom procesu ima plavi deo svetlosnog spektra. On je prirodno prisutan u sunčevoj svetlosti, ali ga emituju i ekrani telefona, tableta, televizora i računara.
Zato, kada uveče ležimo u krevetu i gledamo u telefon, našem mozgu šaljemo svetlosni signal koji može da ga navede da pomisli da još nije vreme za spavanje. Posledica može da bude odloženo lučenje melatonina, kasnije uspavljivanje i poremećen ritam spavanja.
Da li ekran zaista imitira Sunce?
Delimično. Plavo svetlo sa ekrana pripada istom delu vidljivog spektra kao plava svetlost koju dobijamo od Sunca, ali to ne znači da ekran emituje istu svetlost kao prirodno dnevno svetlo. Sunce daje mnogo širi spektar svetlosti i neuporedivo je jači izvor.
Ipak, naš organizam ne reaguje samo na jačinu svetlosti. Važni su i vreme izlaganja, trajanje, udaljenost ekrana i količina svetlosti kojoj smo izloženi. Zbog toga telefon koji držimo blizu lica u zamračenoj sobi pred spavanje može da utiče na naš biološki sat, iako je njegova svetlost mnogo slabija od sunčeve.
Važno je razdvojiti i dva različita problema. Za sada nema dovoljno dokaza da uobičajena izloženost plavoj svetlosti sa telefona oštećuje mrežnjaču oka, ali postoje dokazi da večernja izloženost svetlosti ekrana može da utiče na san.
Možemo li makar malo da popravimo stvar?
Možemo, i ne zahtevaju se velike promene. Tokom dana trebalo bi da provodimo više vremena na prirodnom svetlu, a uveče da postepeno smanjujemo osvetljenje. Posebno je korisno da poslednjih sat vremena pre spavanja ostavimo telefon po strani, prigušimo svetla i dozvolimo organizmu da se pripremi za odmor.
Noćni režim na telefonu može da smanji količinu plave svetlosti, ali nije čarobno rešenje. Ekran i dalje svetli, a sadržaj koji gledamo može dodatno da nas razbudi.
Ovo je posebno važno za decu i adolescente, čiji se ritam spavanja još razvija, a kojima je kvalitetan san neophodan za učenje, pamćenje, emocionalnu regulaciju i zdrav razvoj.
Gotovo je jasno da ne možemo da vratimo vreme u kojem smo odlazili na spavanje kada padne mrak, ali možemo da prestanemo da se ponašamo kao da naše telo nema svoje potrebe. Tehnologija se promenila brže nego što je evolucija mogla da nas prati. Naš biološki sat, međutim, nije dobio ˝notifikaciju˝ o tome.
