Digitalni novac i deca
„Mama, mogu li da kupim ovo? Samo je 500 coinsa.“ Ako ste nekada čuli ovakvu rečenicu, verovatno ste se zapitali koliko tih 500 coinsa zapravo vredi. Za dete je odgovor jednostavan: 500 je nešto što postoji u igrici. Može da se potroši na novi skin, oružje, dodatak, život ili neki drugi predmet koji mu je u tom trenutku važan. Pravo pitanje, međutim, jeste koliko je za tih 500 coinsa potrošeno pravog novca.
Tu počinje jedna nova vrsta finansijske pismenosti sa kojom se današnja deca susreću mnogo ranije nego prethodne generacije. Novac više ne mora da izgleda kao novčanica ili novčić. Dovoljni su jedan klik, sačuvana kartica roditelja i virtuelna valuta. Virtuelnoj valuti se na kraju krajeva bavimo i mi odrasli. Tu su razni bitkoini, etere i slično… No, ovo je druga vrsta virtuelnog novca. Ne onog u koji se investira, već onaj koji nam se ˝izvlači˝ tj. klizi iz ruku.
Kada novac prestane da liči na novac
Kada detetu damo 1.000 dinara, ono može da ih prebroji. Ako potroši 500 dinara, fizički vidi da mu je ostalo još 500. Kod digitalne kupovine taj osećaj je potpuno drugačiji.
Dete ne daje novčanicu za skin od nekoliko evra. Ono prvo kupi virtuelnu valutu, a zatim tom valutom kupuje nešto u igri. Između stvarnog novca i konačne kupovine postoji nekoliko koraka i upravo ta udaljenost može da oteža detetu da shvati stvarnu cenu.
Američki Consumer Financial Protection Bureau upozorava upravo na to da plaćanje karticom i online kupovine deci mogu biti „misteriozni“ jer ne vide novac koji predaju, pa teže razumeju šta zapravo dobijaju i koliko plaćaju.
Igra ne mora da kaže: „Potroši novac“
Digitalno okruženje često ne izgleda kao prodavnica. Umesto klasičnog „kupi“, dete vidi dugme za novu opremu, posebnu ponudu, nagradu, paket ili valutu koja mu je potrebna da bi nešto dobilo. Nešto u šta bismo se i mi lako upecali.
Istraživanje aplikacija namenjenih deci pokazalo je da su funkcije povezane sa kupovinom česte, a da se ponekad koriste i dizajnerski elementi koji privlače pažnju ili podstiču korisnika ka kupovini. Autori posebno upozoravaju da mala deca teže prepoznaju kada su određeni vremenski pritisci ili mamci deo dizajna koji treba da ih navede na akciju.
Kod igara postoji još jedan sloj: virtuelna valuta. Istraživanje sprovedeno na više od pola miliona igrača pokazalo je da način na koji je virtuelni novac uveden u igru može uticati i na kasniju potražnju za dodatnom kupovinom stvarnog novca.
Drugim rečima, dete ne uči samo da troši. Ono uči potpuno novi jezik potrošnje.
„Samo 300 dinara“ može postati mnogo više
Problem najčešće nije jedna kupovina.
Problem nastaje kada se male kupovine više puta ponavljaju. Pet stotina dinara za jednu stvar, još 300 za nešto drugo, mesečna pretplata, nova virtuelna valuta.
Svaka pojedinačno može izgledati beznačajno. Kada ih saberemo, dobijamo iznos koji više nije beznačajan.
Zato je jedan od važnih zadataka roditelja da dete nauči da virtuelna kupovina nije virtuelni trošak.
Novac je stvaran čak i kada je ono što smo kupili digitalno.
Kako detetu objasniti koliko nešto zaista vredi?
Ovde bi trebalo da se izbegne predavanje o tome koliko roditelj radi i koliko šta košta. Mnogo je korisnije napraviti jednostavan prevod.
Recimo da dete želi nešto što košta 1.200 dinara.
Umesto samo: „To je skupo“, pitajte: „Znaš li koliko vremena je potrebno da se zaradi 1.200 dinara?“
Ako dete zna ili zajedno izračunate približnu vrednost jednog sata rada, možete cenu prevesti u nešto što može da razume:
„Ova stvar u igrici košta otprilike pola sata rada.“
Odjednom 1.200 dinara više nije samo broj na ekranu.
Postaje vreme.
Ne treba detetu govoriti: „Tata je za ovo radio dva sata, a ti si potrošio za pet minuta“, jer tako novac lako postaje sredstvo za izazivanje krivice. Cilj je drugačiji: pomoći detetu da razume da iza svakog novca koji se potroši postoji nečiji rad, vreme ili trud.
Možete napraviti i porodično pravilo: pre svake veće digitalne kupovine dete samo izračuna koliko ta kupovina vredi u satima rada. Ne kao kaznu i ne kao zabranu, već kao malu vežbu finansijske pismenosti.
„Ovo košta 1.500 dinara. Koliko je to sati rada? A da li nam se to čini vrednim kada cenu prevedemo u vreme?“
Takva pitanja uče dete da ne pita samo: „Da li mogu da kupim?“, već i: „Da li mi ovo zaista vredi toliko?“
Ne učimo decu da ne troše, već da razumeju šta troše
Finansijska pismenost nije sposobnost da dete nikada ne potroši novac na nešto što mu nije neophodno. I odrasli kupuju stvari koje nisu potrebne, već ih žele. Nekako se i sam prijatan život odraslih ne sastoji samo od toga da se zadovoljavaju jedino osnovne potrebe.
Važnije je da dete postepeno nauči razliku između želje i potrebe, da razume cenu i da ume da sačeka pre nego što nešto kupi. Upravo se planiranje, razlikovanje potreba i želja i donošenje odluka o potrošnji smatraju važnim delovima razvoja finansijskih veština kod dece.
Zato možda nije loše da sledeći put kada dete kaže: „Ali to je samo 500 coinsa“, ne odgovorimo odmah sa „Ne može“.
Možemo da pitamo: „Dobro. A koliko je to stvarnog novca?“
A onda još važnije: „Koliko je to našeg vremena i rada?“
Jer u svetu u kojem novac sve ređe držimo u rukama, jedna od najvažnijih stvari koju možemo naučiti dete jeste da iza svakog digitalnog plaćanja i dalje postoji nešto sasvim stvarno: novac, rad i vreme.
