Roditelji vide ekran. Deca vide svoj svet – intervju sa psihološkinjom Anom Mirković

O tome šta odrasli često pogrešno tumače kao „zavisnost“, kako prepoznati trenutak kada telefon postaje emocionalno utočište i zašto zabrane bez razgovora uglavnom ne daju rezultat, razgovarali smo sa psihološkinjom Anom Mirković. 

Da li je telefon za decu danas više prostor socijalizacije nego „uređaj za zabavu“? Kako se to odražava na njihov psihološki razvoj?

Apsolutno da 🙂  Za današnju decu telefon više nije samo uređaj, već prostor u kojem se odvija veliki deo njihovog društvenog života. Tu se druže, dopisuju, igraju, dele emocije, prate šta se dešava u grupi i grade osećaj pripadanja. Zato kada odrasli kažu „samo visi na telefonu“, često ne vide da dete zapravo pokušava da bude deo svoje generacije i svog društva.

Problem nastaje kada digitalni prostor počne da potiskuje iskustva koja su važna za razvoj – direktnu komunikaciju, toleranciju na dosadu, prisustvo u odnosima, igru, fizičku aktivnost i sposobnost da budemo sami sa sobom bez stalne stimulacije. Problem nije u samoj tehnologiji, već u balansu između online i offline života.

Šta odrasli najčešće pogrešno tumače kao „zavisnost“, a u stvari može biti normalan deo njihovog društvenog života?

Vrlo često odrasli svaku intenzivnu upotrebu telefona automatski tumače kao zavisnost. Međutim, za mlade je danas telefon često produžetak socijalnog života. Ako dete satima razgovara sa prijateljima, igra igricu sa društvom ili prati šta se dešava u grupi, to ne mora automatski biti problematično ponašanje.

Važno je da ne gledamo samo količinu vremena provedenog na telefonu, već funkciju koju telefon ima u životu deteta. Ključno pitanje nije „koliko koristi telefon“, već da li zbog toga trpe san, škola, raspoloženje i odnosi, da li dete može da se odvoji od telefona i da li postoji balans sa drugim aktivnostima i iskustvima.

Kada dete konstantno ,,visi na telefonu“, šta sve može da stoji iza toga osim klasične navike ili dosade?

Telefon nekada jeste navika, ali vrlo često može biti i način regulacije emocija. Iza toga može da se krije usamljenost, anksioznost, potreba za pripadanjem, strah da će nešto propustiti, stres, nedostatak sigurnosti u realnim odnosima ili jednostavno potreba da se pobegne od neprijatnih osećanja.

Internet i društvene mreže nude stalnu stimulaciju, distrakciju i osećaj povezanosti, pa deca često posežu za telefonom ne zato što su „lenja“ ili „nezainteresovana“, već zato što im telefon postaje emocionalno utočište.

Koliko mi kao roditelji i odrasli projektujemo sopstveni strah u priču o ekranu, umesto da zaista razumemo dečji doživljaj?

Mislim da se to dešava veoma često. Odrasli su odrasli u potpuno drugačijem svetu i prirodno je da osećaju zabrinutost prema nečemu što nisu imali u svom detinjstvu. Ali problem nastaje kada razgovor o tehnologiji postane razgovor vođen isključivo strahom.

Deca tada osećaju da odrasli ne pokušavaju da razumeju njihov svet, već samo da ga kontrolišu. A za njih internet nije „virtuelni život“, to je deo stvarnog života. Zato je važno da roditelji ne polaze samo od pitanja: “Koliko je telefon štetan?”,  već: “Šta moje dete tamo traži, dobija i doživljava?”.  Tek tada možemo da razgovaramo o tome i gradimo odnos poverenja.

Da li smo dovoljno svesni da se deca danas u digitalnom prostoru emocionalno povezuju, i koliko je ta povezanost stvarna za njih?

Mislim da odrasli često potcenjuju koliko su digitalne emocije stvarne. Za decu i mlade online odnosi nisu „manje važni“ samo zato što se odvijaju preko ekrana. Oni tamo grade prijateljstva, zaljubljuju se, osećaju prihvaćenost, odbacivanje, pritisak i pripadnost.

Naravno, online komunikacija ne može u potpunosti da zameni iskustvo fizičke bliskosti i direktnog kontakta, ali ne možemo ignorisati činjenicu da su digitalni odnosi za ovu generaciju emocionalno veoma stvarni.

Gde je granica između uobičajene, generacijski drugačije upotrebe telefona i trenutka kada zaista možemo govoriti o problemu ili prekomernoj upotrebi? Koje promene kod deteta roditelji najčešće prvo previde?

Granica nije samo u broju sati. Problem počinje kada telefon počne ozbiljno da narušava svakodnevno funkcionisanje deteta: san, koncentraciju, raspoloženje, odnose, školu, interesovanja van ekrana.

Roditelji često prvo previde povlačenje iz realnih odnosa, gubitak interesovanja za aktivnosti koje je dete ranije volelo, razdražljivost kada nije online, emocionalnu iscrpljenosti konstantnu potrebu za stimulacijom. To su mnogo važniji signali od samog vremena provedenog na telefonu.

Šta se dešava kada roditelji reaguju isključivo kroz zabrane i kontrolu? Gde se tu gubi komunikacija?

Kada roditelji reaguju samo zabranama, dete vrlo često ne nauči kako da razvije zdrav odnos prema tehnologiji, već samo kako da krije svoje ponašanje. Kontrola bez razgovora uglavnom vodi konfliktu, udaljavanju i gubitku poverenja. Deca tada ne osećaju da roditelj pokušava da ih razume, već da roditelj pokušava da im oduzme nešto što im je važno. Mnogo je važnije graditi zajednička pravila, razgovarati o tome kako se osećamo kada smo previše online i pomagati detetu da razvije samoregulaciju, umesto oslanjanja samo na spoljašnju kontrolu.

Koji su prvi znaci da telefon više nije samo alat za komunikaciju i zabavu, već način da dete beži od neprijatnih emocija, usamljenosti ili pritiska?

Jedan od važnih znakova je kada dete poseže za telefonom svaki put kada ostane samo sa sobom, kada naiđe na neprijatnu emociju dosadu, tugu, stres, neprijatnost, usamljenost. Tada telefon više nije samo zabava, već mehanizam emocionalnog bekstva. Takođe, važno je obratiti pažnju na promene raspoloženja, izolaciju, gubitak energije za realne aktivnosti, poremećaj sna i osećaj da dete „nije dobro“ kada nije online.

Šta bi bilo prvo što biste savetovali roditeljima koji žele da smanje konflikt oko telefona, ali ne žele da izgube poverenje deteta?

Prvo bih savetovala roditeljima da pokušaju da razgovaraju sa detetom bez optuživanja i panike. Veoma je važno da dete ne oseća da mu roditelj prilazi samo kada želi nešto da zabrani. Umesto čuvenog “Opet si na telefonu!” mnogo više pomažu pitanja: “Šta ti je trenutno najzanimljivije online? Šta najviše voliš da pratiš?  Kako se osećaš kada si dugo online?”.

Kada dete oseti da postoji interesovanje, a ne samo kontrola, mnogo je lakše graditi dogovor i granice.

Šta roditelji najčešće prekasno shvate kada je reč o prekomernoj upotrebi telefona kod dece, i kako problem može da se prepozna mnogo ranije, dok još nije ozbiljno narušen odnos, raspoloženje ili svakodnevno funkcionisanje deteta?

Roditelji često prekasno shvate da problem nije sam telefon, već ono što dete pokušava da reguliše preko njega. Telefon je vrlo često simptom, a ne uzrok. Mnogo ranije treba obratiti pažnju na sve promene ponašanja o kojima smo razgovarali – na promene raspoloženja, povlačenje, gubitak interesovanja za realan život, emocionalnu iscrpljenost, probleme sa spavanjem i odsustvo zadovoljstva u aktivnostima van ekrana.

Najvažnije je da reagujemo pre nego što odnos sa detetom postane isključivo borba oko telefona. Jer kada izgubimo komunikaciju i poverenje, mnogo je teže pomoći detetu da razvije zdrav odnos prema tehnologiji.