Dete koje ne ume da se dosađuje

U razvoju deteta dosada nije kvar sistema, već njegov sastavni deo. U trenucima kada spoljašnji impulse tj. nadražaji izostanu, mozak prelazi u stanje koje neurolozi nazivaju „default mode network“. To je mreža koja je povezana sa unutrašnjim mišljenjem, maštom i kreativnim povezivanjem ideja.

Drugim rečima, kada dete nema šta da radi, mozak počinje da radi drugačije.

Istraživanja iz oblasti razvojne psihologije pokazuju da upravo ovakvi trenuci „neispunjenog vremena“ podstiču: razvoj mašte, sposobnost rešavanja problema i unutrašnju motivaciju.

To su veštine koje se ne mogu naučiti kroz gotov sadržaj, već samo kroz lično iskustvo. Ono naučeno.

Svet u kome dosada više ne postoji

Savremeno detinjstvo gotovo da ne ostavlja prostor za prazninu. Ekrani su dostupni, sadržaj je neprekidan, a odgovor na svaku frustraciju udaljen svega nekoliko sekundi.

U tom okruženju dete ne mora da smisli igru, ne mora da čeka pa tako ne mora da pronađe način ni da se zabavi.

Sve je već pripremljeno.

Problem nije u tehnologiji samoj po sebi, već u tome što ona preuzima funkciju koju je nekada imala dosada. A bez tog prelaznog prostora, razvoj gubi jedan važan korak.

Šta se dešava u mozgu deteta koje je stalno stimulisano

Istraživanja o uticaju digitalnih medija pokazuju da stalna stimulacija menja način na koji mozak reaguje na svet.

Ekran nudi:

1. brze promene
2. intenzivne podsticaje
3. trenutne nagrade

Mozak se na to navikava. Posledica je smanjena tolerancija na sporije procese, kao što su čekanje, fokus ili samostalna igra.

Studije koje se bave ranim razvojem ukazuju da deca koja su često izložena ekranima brže gube pažnju. Oni teže podnose dosadu i traže spoljašnje podsticaje umesto da ih sama stvaraju. To već nije pitanje discipline, već adaptacije.

Dosada i razvoj samoregulacije

U uzrastu do pete godine dete tek uči osnovne mehanizme samoregulacije. To uključuje sposobnost da samo sebe umiri, izdrži neprijatnost, a kasnije pronađe interesovanje i na taj način razvije strpljenje.

Ove veštine ne dolaze spontano. One se grade kroz iskustvo. Kada dete kaže dosadno mi je, to je zapravo početak procesa. Ako u tom trenutku dobije gotov odgovor, ekran ili zabavu, proces se prekida.

Ako ne dobije, mozak traži rešenje. U tom traženju upravo nastaje razvoj.

Ekran kao prečica koja ima cenu

Kada se ekran koristi kao odgovor na svaku dosadu ili frustraciju, dete uči jednu jednostavnu lekciju: neprijatnost se uklanja spolja. To dugoročno utiče na način na koji se nosi sa emocijama. Umesto da razvije unutrašnje strategije, oslanja se na spoljašnje podsticaje.

Istraživanja o screen time-u kod male dece već pokazuju povezanost između prekomerne upotrebe i:

• slabije pažnje
• problema sa ponašanjem
• niže tolerancije na frustraciju

U tom kontekstu, pitanje nije koliko dete koristi ekran, već kada i zašto.

Roditelji između potrebe i krivice

Važno je reći ono što se često prećuti: roditelji nisu krivi. Tempo života je ubrzan, zahtevi su veliki, a ekran je često najbrži način da se dobije nekoliko minuta tišine. On funkcioniše. I zato se koristi. Problem nastaje kada postane jedino rešenje. Jer svaka prekinuta dosada jeste propuštena prilika da dete nešto nauči o sebi.

Kako izgleda prostor za razvoj

Ne radi se o potpunom izbacivanju ekrana, već o vraćanju prostora koji mu ne pripada.

To znači: dozvoliti detetu da bude „bez ideje“, ne nuditi odmah rešenje, ostaviti vreme da samo pronađe aktivnost koja će mu okupitrati pažnju. U početku će to izgledati kao frustracija. Kasnije postaje igra. I upravo u tom prelazu dešava se najvažniji deo razvoja.

Dete koje ne ume da se dosađuje nije razmaženo. Ono je samo odraslo u svetu koji mu nije dao priliku da nauči kako da bude samo sa sobom. Dosada nije praznina koju treba da  popunimo. Ona je prostor u kome se razvija ono što nijedan ekran ne može da ponudi. Sposobnost da misli, da stvara i da pronađe smisao bez spoljašnjeg podsticaja. A to je veština koja ostaje za ceo život.