Šta kažu najnovija istraživanja na temu uticaja screntime-a na todlere?
O štetnosti pasivnog odnosa između roditelja i deteta u ovom veoma osetljivom uzrastu znamo mnogo. Mnogi roditelji pod pritiskom savremenog života podležu onoga što im ekrani pružaju – par trenutaka odmora, minut ili dva za sebe, tišinu dok ˝nešto ne zavreše˝... Šta se međutim dešava u dečijoj glavi i kako se ponašaju sinapse u tom trenutku, govore nam najnovija istraživanja nekoliko svetskih instituta.
Jedno od najznačajnijih istraživanja dolazi iz Australije, u saradnji The Kids Research Institute Australia i University of Adelaide, objavljeno u časopisu JAMA Pediatrics. Studija je pratila 220 porodica tokom dve i po godine, posmatrajući decu uzrasta od 12 do 36 meseci. Korišćena je posebna LENA tehnologija koja je analizirala govor u kućnom okruženju i zabeležila više od 7.000 sati interakcije.
Rezultati su bili precizni i uznemirujući.
Za svaki minut screen time-a, dete:
- čuje manje reči od odraslih
- manje govori
- učestvuje u manje „razgovora napred-nazad“ sa roditeljima
U konkretnoj brojci, to znači da trogodišnje dete može da izgubi i do:
- 1.100 reči dnevno koje nije čulo
- 840 sopstvenih pokušaja govora
- gotovo 200 interakcija sa roditeljima
Drugim rečima, ekran ne samo da zauzima vreme, već direktno zamenjuje komunikaciju.
Problem nije sadržaj, nego ono što ekran zamenjuje
Istraživači naglašavaju da ključni problem nije samo šta dete gleda, već šta propušta. Jezik se ne uči pasivno. Ne razvija se gledanjem, već interakcijom. Kada ekran zauzme prostor u kome bi inače bio razgovor, dete gubi priliku da:
- čuje nove reči
- odgovori
- pokuša da komunicira
I upravo ta „razmena“ je osnova razvoja mozga u ovom uzrastu.
Šira naučna slika: jezik, pažnja i razvoj
Ovaj nalaz nije izolovan. Pregled velikog broja studija pokazuje da je povećano vreme pred ekranima povezano sa:
- slabijim razvojem jezika
- manjim vokabularom
- slabijim kognitivnim i socijalnim veštinama
Posebno su ugrožena deca mlađa od dve godine, kod kojih rana izloženost ekranima ima najizraženiji efekat.
Ono što je zastrašujuće je i to što istraživanja pokazuju da deca koja provode oko dva sata dnevno pred ekranom imaju i do šest puta veći rizik od kašnjenja u razvoju govora.
Koliko vremena deca zapravo provode pred ekranima
Iako su ovakvi saveti poznati velikom broju roditelja, i dalje je nejasno kako to da se savremeni roditelj nije uhvatio u koštac sa ovim problemom. Tako nam podaci University College London pokazuju da:
- gotovo 98% dvogodišnjaka koristi ekrane svakodnevno
- prosečno vreme je oko 2 sata dnevno
- samo 34% dece ispunjava preporuku Svetske zdravstvene organizacije od maksimalno 1 sata dnevno
To znači da većina dece provodi duplo više vremena pred ekranima nego što se preporučuje.
Kako ekran utiče na mozak
Sa neurološke strane, problem je u tome što ekran uvodi dodatno kognitivno opterećenje, ali bez pravog učenja.
Mozak deteta u ovom uzrastu razvija se kroz:
- ponavljanje
- interakciju
- fizičko iskustvo
Ekran, sa druge strane, daje:
- brze smene sadržaja
- gotove informacije
- bez potrebe za odgovorom
Rezultat je da se sinapse formiraju drugačije. Manje kroz iskustvo, više kroz pasivno primanje.
Deca ne uče od ekrana, nego od ljudi!
Istraživanja iz razvojne psihologije dosledno pokazuju jednu stvar: mala deca ne uče efikasno iz dvodimenzionalnih izvora.
Uče kroz:
- kontakt očima
- reakciju druge osobe
- emocionalni odgovor
Bez toga, informacija ostaje „neprerađena“. Zato čak i edukativni sadržaj ima ograničen efekat ako nije praćen interakcijom sa odraslom osobom, ako nema dvosmerne komunikacije koja je za razvoj deteta neprikosnovena.
Veština koja nestaje dok je ekran uključen
Postoji još jedan, suptilniji problem o kome se ređe govori.
Dete u ovom uzrastu tek počinje da uči kako da:
- samo sebe umiri
- pronađe interesovanje
- podnese dosadu
- razvije strpljenje
To su osnovne veštine samoregulacije.
Kada se ekran koristi kao brzi odgovor na svaku frustraciju, dete ne dobija priliku da razvije te kapacitete. Umesto da nauči da čeka, istražuje ili se smiri, ono uči da se neprijatnost „gasi spolja“.
Na duže staze, to menja način na koji se dete nosi sa emocijama i izazovima. Ova istraživanja ne govore samo o ekranima. Govore o odnosu. Ekran ne utiče na dete izolovano. On utiče na prostor između deteta i roditelja na njigov odnos i građenje veze poverenja. I upravo u tom prostoru se dešava razvoj. Kada se taj prostor smanji, smanjuje se i prilika za učenje, govor, kontakt i razumevanje sveta.
Zato pitanje više nije – da li dete koristi ekran. Pitanje je šta u tom trenutku propušta.
