Da li društvene mreže spajaju ili razdvajaju mlade?

O ovim pitanjima razgovarali smo sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom Gordanom Medenicom, koja iza sebe ima višegodišnje iskustvo rada sa mladima, parovima i porodicama.

U javnosti se sve češće govori o „digitalnoj usamljenosti“. Da li istraživanja zaista pokazuju da su mladi danas usamljeniji nego ranije, i kakvu ulogu u tome imaju društvene mreže?

U okviru istraživanja koje Svetska zdravstvena organizacija sprovodi svake godine, između 17 i 21 odsto mladih uzrasta od 13 do 29 godina navodi da se oseća usamljeno. Slični nalazi dobijeni su i u brojnim istraživanjima širom Amerike i Evrope, što ukazuje na to da je usamljenost među mladima rasprostranjena pojava.

Ipak, ovaj podatak sam po sebi ne govori dovoljno o uzrocima. Nije sasvim jasno da li veća upotreba društvenih mreža dovodi do osećaja usamljenosti ili mladi koji se već osećaju usamljeno češće posežu za njima. Verovatno je, zapravo, reč o dvosmernom odnosu – društvene mreže mogu doprineti osećaju usamljenosti, ali ih istovremeno više koriste oni koji se već tako osećaju.

Važno je naglasiti da društvene mreže same po sebi nisu ni dobre ni loše, niti automatski stvaraju usamljenost. One često samo pojačavaju ono što već postoji u unutrašnjem doživljaju mladih ljudi. Ako ih koristimo kao zamenu za stvarni kontakt, mogu nas dodatno udaljiti od drugih. Međutim, kada služe kao način da ostanemo u vezi i zaista se povežemo sa ljudima, mogu imati i suprotan, pozitivan efekat. Upravo zato je važno ne samo koliko vremena provodimo na mrežama, već i na koji način ih koristimo i šta na njima zapravo tražimo.

Mladi danas stalno komuniciraju: poruke, komentari, video pozivi. Kako je moguće da u vremenu stalne povezanosti raste osećaj usamljenosti? Da li to implicira na površnost koja je posledica nedostatka vremena da se posvete jednoj temi, dok je u isto vreme tema na mrežama premnogo?

Iako su mladi (i ne samo mladi) danas stalno „u kontaktu“, to ne znači nužno da su i stvarno povezani. Razmena poruka, fotografija, komentara često ostaje na nivou brze komunikacije, bez prostora za dublji razgovor, razumevanje i osećaj bliskosti. Upravo tu nastaje paradoks – možemo biti stalno dostupni jedni drugima, a da se ipak osećamo usamljeno (kako je to divno receno- sami zajedno).

Volela bih da istaknem da nije presudno koliko komuniciramo, već na koji način. Na primer, studije koje je sproveo Univerzitet u Mičigenu na populaciji svojih studenata, pokazale su da učestala upotreba društvenih mreža može biti povezana sa padom subjektivnog osećaja dobrobiti i većim osećajem usamljenosti, posebno kada se komunikacija svodi na pasivno praćenje i površne interakcije.

Sa druge strane, kada se digitalni kanali koriste za stvaran kontakt – razgovor, razmenu podrške, održavanje bliskih odnosa – oni mogu imati i pozitivan efekat. Problem nastaje kada brzina i količina komunikacije zamene njen kvalitet.

Možda zato ne bih govorila o „površnosti“ koliko o promeni načina na koji komuniciramo. U svetu u kome je pažnja stalno rasuta na mnogo tema i sadržaja, postaje teže zadržati se na jednom odnosu ili razgovoru dovoljno dugo da se razvije osećaj bliskosti. A upravo taj osećaj – da nas neko vidi i razume – ono je što najviše štiti od usamljenosti. I to je ono što u svojoj praksi mnogo viđam- potrebu za razgovorom, za drugim koji će posvećeno da nas sluša i da sve od sebe da nas razume. To je mali korak koji svako od nas može da napravi u svom domenu, a koji značajno utiče na povećanje kvaliteta naših odnosa.

Koliko na osećaj usamljenosti utiče kultura stalnog poređenja na društvenim mrežama, gde su mladi svakodnevno izloženi tuđim „savršenim“ životima?

Kultura stalnog poređenja na društvenim mrežama ima značajan uticaj na to kako se mladi osećaju – posebno kada su svakodnevno izloženi tuđim „savršenim“ životima. Ovo ne važi samo za mlade već za sve nas koji smo izlozeni odabranom sadržaju sa društvenih mreža. Odabranom, jer ne smemo zaboraviti da na mrežama uglavnom vidimo pažljivo odabrane, ulepšane trenutke, a ne realnu sliku nečijeg života. Kada se stalno upoređujemo sa takvim sadržajem, lako možemo steći utisak da drugi žive bolje, srećnije ili uspešnije od nas.

Istraživanja pokazuju da je upravo taj mehanizam poređenja ključan. Studije ukazuju da takozvana „uzlazna poređenja“ – kada se upoređujemo sa onima za koje mislimo da su bolji od nas – mogu dovesti do pada samopouzdanja i većeg osećaja nezadovoljstva, pa i usamljenosti. Drugim rečima, problem nije samo u tome koliko vremena provodimo na mrežama, već šta u tom vremenu radimo i kako tumačimo ono što vidimo.

Važno je, međutim, reći da društvene mreže same po sebi nisu problem. One često samo pojačavaju već postojeće dileme o sebi i drugima, kao što smo već naglasili. Zato je posebno važno da mladi razvijaju sopstveni osećaj identiteta i vrednosti i van digitalnog prostora – kroz odnose uživo, lična iskustva, interesovanja i aktivnosti koje nisu vezane nužno samo za mreže.

Kada imamo stabilniji osećaj ko smo i šta nam je važno, manja je verovatnoća da ćemo sebe meriti kroz tuđe profile. A upravo taj unutrašnji osećaj stabilnosti i autentičnosti predstavlja jedan od najvažnijih zaštitnih faktora od usamljenosti u savremenom digitalnom okruženju. I zato smo mi odrasli važni za dečije odrastanje – da validiramo njihove emocije, učimo ih adekvatnoj regulaciji sopstvenih emocija (tako sto ćemo regulisati prvo svoje), razvijemo uslove za istraživanje njihovih interesovanja i talenata i povećavamo kapacitet i toleranciju na frustraciju.

Postoji li razlika između digitalne komunikacije i stvarnog prijateljstva u smislu psihološke podrške i osećaja pripadanja? Da li se mladi zaista udubljuju u osećanja svojih vršnjaka?

Postoji razlika između digitalne komunikacije i stvarnog prijateljstva, ali ne u tome da je jedno „loše“, a drugo „dobro“, već u dubini i kvalitetu kontakta. Digitalna komunikacija nam omogućava da budemo u kontaktu, da razmenimo informacije, pa čak i podršku, ali često ostaje bez onih nijansi koje čine odnos – pogleda, tišine, tona glasa, osećaja prisustva. Upravo ti elementi su ključni za osećaj pripadanja i emocionalne sigurnosti.

Zato se često dešava da mladi komuniciraju mnogo, a da se ipak ne osećaju dovoljno viđeno i shvaćeno. Ne bih rekla da se ne udubljuju u osećanja svojih vršnjaka, već da često nemaju dovoljno razvijene veštine kako da to urade – kako da slušaju, prepoznaju emocije i ostanu uz drugu osobu bez potrebe da odmah reše problem ili skrenu temu, okrenu na šalu.

Tu dolazimo do važne uloge nas odraslih. Na nama je da ih učimo koliko su emocije važne i kako se sa njima radi – kako da ih prepoznaju, izraze i razumeju kod sebe i drugih. Nažalost, obrazovni sistem i dalje u velikoj meri stavlja fokus na akademski uspeh, dok se o emocijama i odnosima gotovo i ne govori. A upravo su to veštine koje u velikoj meri određuju kvalitet života.

Odgovornost za to, međutim, nije samo na školama. Ona je i na nama roditeljima, nastavnicima, ali i na širem društvu – u načinu na koji razgovaramo, slušamo i pokazujemo interesovanje jedni za druge. Empatija se ne uči iz teorije, već iz iskustva – kroz odnose u kojima se osećamo viđeno i prihvaćeno. To je veština koja se gradi. Zato je važno da mladima ne govorimo samo šta da misle, već da im pokažemo kako da budu u odnosu. Jer jedino kroz učenje empatije možemo razvijati njihov osećaj za druge ljude i graditi stvarnu povezanost.

U tom smislu, zanimljivo je kako su nas nedavni studentski protesti podsetili na nešto što često zaboravljamo – na solidarnost, međusobnu podršku, empatiju i osećaj zajedništva. U takvim trenucima vidi se koliko ljudi imaju kapacitet, ali i potrebu za povezivanjem, brigu i ljubav, kada se za to stvori prostor. I možda je upravo to podsetnik koliko su nam, uprkos svim digitalnim kanalima komunikacije, i dalje najpotrebniji stvarni, živi odnosi.

Primećuje se da mladi često provode mnogo vremena online, ali istovremeno imaju manje spontanih susreta uživo. Da li digitalni svet postepeno potiskuje socijalne veštine?

Primećuje se da mladi danas zaista provode mnogo vremena online, ali to ne znači nužno da „gube“ socijalne veštine – pre bih rekla da se one menjaju. Oni su često vrlo vešti u digitalnoj komunikaciji, ali imaju manje prilika da razvijaju one suptilnije veštine koje dolaze kroz kontakt uživo – poput čitanja neverbalnih signala, tolerisanja neprijatne tišine ili snalaženja u spontanom razgovoru. Problem nije u digitalnom svetu samom po sebi, već u tome što on ponekad počinje da zamenjuje, a ne da dopunjuje stvarne susrete. Kada većina komunikacije ide kroz poruke i ekrane, mladi imaju manje prilika da vežbaju prisustvo u odnosu – da budu sa nekim „ovde i sada“, sa svim nijansama koje takav kontakt nosi.

Istovremeno, važno je reći da socijalne veštine nisu nešto što se „izgubi“, već nešto što se razvija kroz iskustvo. Ako nema dovoljno prilika za susrete uživo, te veštine se jednostavno manje vežbaju.  Zato je važno da ne posmatramo digitalni svet kao protivnika, već da tražimo balans. Mladi i dalje imaju potrebu za bliskošću i povezanošću – samo im je potrebno više prostora i podsticaja da te odnose grade i izvan ekrana.

Kako roditelji mogu prepoznati da dete nije samo „na telefonu“, već da se zapravo oseća usamljeno ili izolovano?

Roditelji često vide da je dete „stalno na telefonu“ i pomisle da je to samo navika ili deo odrastanja. Često čujemo ono U naše vreme to nije bilo tako…ili današnja deca su stalno na telefonu. Međutim, iza toga ponekad može stajati nešto dublje – pokušaj da se popuni osećaj praznine, dosade ili usamljenosti. I taj osećaj nije nešto što dete nosi od juce već kao posledica dugogodišnjeg odnosa koji su razvijani (u kući i van nje). 

Ono što može biti dobar crveni signal nisu same društvene mreže, već promene u ponašanju i raspoloženju. Na primer, dete se sve manje viđa sa vršnjacima uživo, povlači se u sobu i izbegava kontakt sa porodicom, deluje razdražljivo, tužno ili brzo gubi interesovanje za stvari koje su ga ranije radovale, nakon korišćenja telefona ne deluje „ispunjeno“, već još praznije ili napetije.  Važno je obratiti pažnju i na to kako dete koristi telefon. Ako je to način da ostane u kontaktu sa prijateljima, deli iskustva i oseća se povezano, to je jedno. Ali ako se korišćenje svodi na beskrajno skrolovanje, poređenje ili „ubijanje vremena“, to često ide uz osećaj usamljenosti. Umesto da se fokus stave samo na ograničavanje vremena na telefonu, mnogo je korisnije otvoriti prostor za razgovor. Ne kroz ispitivanje, već kroz radoznalost i prisutnost tako što ćemo dete pitati o njegovim osećanjima (ne ispitivati već biti radoznao za detetovo iskustvo i to kako se oseća kada provodi vreme online, šta ga interesuje, da li ima neko sa kim se povezuje i oseća povezano i blisko sa društvenih mreža).

I opet se vraćamo na kvalitet odnosa i prostor da dete oseti da može da kaže kako se zaista oseća, bez straha da će biti kritikovan ili da će mu telefon odmah biti oduzet. Jer svaka emocija ima smisla i iza ponašanja često stoji potreba – a u ovom slučaju to je potreba za povezanošću. Kada dete oseti da je viđeno i shvaćeno, mnogo je veća verovatnoća da će se otvoriti i van digitalnog sveta.

Koje konkretne navike i promene u porodičnom životu mogu pomoći mladima da ponovo razviju osećaj bliskosti i pripadanja u realnom svetu?

Kada se pomene bliskost, to deluje kao neka velika reč koja zahteva velike poduhvate. Osećaj bliskosti i pripadanja ne vraća se kroz velike promene, već kroz male, svakodnevne trenutke u kojima se mi sretnemo sa našom decom, zainteresovani za njih kao pametna i mudra ljudska bića.  Porodica tu ima ogromnu ulogu, jer je često prvo mesto gde dete uči šta znači biti viđen, saslušan i prihvaćen. Jedna od najvažnijih stvari su male, redovne rutine – zajednički obroci bez telefona, kratki razgovori na kraju dana, zajedničke aktivnosti makar jednom nedeljno. Ne mora to biti ništa spektakularno: šetnja, odlazak u prirodu, kuvanje zajedno, gledanje filma i razgovor posle njega. Ono što pravi razliku nije sama aktivnost, već kvalitet prisustva. Važno je i da roditelji prave prostor za razgovor o emocijama, ali na način koji nije pritisak. 

Nekad je dovoljno da pitaju: „Kako ti je danas bilo?“ ili „Šta ti je bilo najlepše / najteže danas?“
Takva pitanja polako grade osećaj da je u redu govoriti o sebi i da postoji neko ko sluša. I još važnije – da i mi sa njima delimo delove našeg dana, i time im pokažemo da je u redu sve ono što osećaju i da i mi prolazimo kroz situacije u kojima bivamo zbunjeni, ljuti, tužni, iznervirani…Takođe, korisno je podsticati decu da imaju iskustva van ekrana – sport, hobije, druženja uživo – jer se upravo kroz takve situacije razvija osećaj pripadanja i socijalne veštine.

Ono što često previdimo jeste da deca mnogo manje uče iz onoga što im govorimo, a mnogo više iz onoga što svakodnevno posmatraju. Način na koji roditelji žive, komuniciraju i brinu o sebi ili jedno o drugom zapravo postaje „tiha lekcija“ o odnosima, granicama i bliskosti.

Zato je važno da roditelji ne zaborave na sebe – na svoje odnose, prijateljstva, vreme za odmor i način na koji postavljaju granice (uključujući i odnos prema tehnologiji). Kada dete vidi roditelja koji ume da bude prisutan, koji neguje bliske odnose sa drugima i koji ne traži stalno distrakciju u telefonu, ono prirodno usvaja takav model ponašanja. Ovo potvrđuju i istraživanja iz oblasti razvojne psihologije i teorije socijalnog učenja, koja ukazuju da deca u velikoj meri usvajaju obrasce ponašanja kroz posmatranje odraslih. Još je Albert Bandura ukazao na to da deca uče imitacijom – ne samo šta radimo, već i kako se odnosimo prema sebi i drugima.

Zato možda najvažnija poruka nije šta ćemo reći detetu, već kako živimo pred njim. Jer upravo iz tog svakodnevnog, često nevidljivog modela, dete gradi svoj osećaj odnosa, bliskosti i pripadanja.

Možda nikada nećemo potpuno razdvojiti svet bez tehnologije od ovog u kojem danas živimo. Društvene mreže su tu i ostaju deo svakodnevice. Ali ono što možemo jeste da postavimo jedno važno pitanje: da li nam ono što koristimo za povezivanje, zaista pomaže da budemo povezani? Jer usamljenost ne dolazi samo iz odsustva ljudi. Ona dolazi iz odsustva stvarnog kontakta. A taj kontakt, uprkos svim ekranima, i dalje počinje na istom mestu – u razgovoru, pogledu i prisustvu.

Možda je upravo to prostor u kojem možemo da napravimo razliku  i za sebe, i za generacije koje dolaze.

---