Sindrom praznog gnezda ili kako preživeti odlazak dece na studije u drugi grad?
Šta je to što roditelje najviše brine kada pomisle na odlazak dece u drugi grad na studije? Da li su to strahovi od lošeg društva? Opasnosti nepoznatog grada? Poroka? Odustajanje od cilja…? Pripremajući sebe blagovremeno na sve izazove iz ugla roditelja, možemo biti od velike pomoći deci u adaptaciji nanjihovu novu fazu života.
Kada smo razmišljali o roditeljstvu, naše vizualizacije odnosa sa decom teško da su mogle da dosegnu dalje od prvog rođendana. Niko nam nije govorio o toliko velikim razlikama u fazama njihovog odrastanja. Čini nam se da je od prvog zubića, preko prvog razreda do odlaska na studije prošao samo treptaj oka. Život se ne usporava i iz ugla roditelja to predstavlja jezivo saznanje. Ono što ipak mnogo pomaže u tim situacijama jesu svesnost da sa našom decom uživamo podjednako u lepim, ali i svakodnevnim situacijama. Kada osvestimo da smo bili tu uz njih, žal za minulim vremenima se smanjuje u velikoj meri.
Razlike u percepcijama
Ono što je za nas strah, to je za našu decu izazov. Ono što je za nas odlazak od kuće, to je za njih novi početak. Svi smo bar jednom izgovorili onu – Da su moji roditelji znali šta sam ja radio/la u mladosti…
Upravo to je dokaz da mladost sa sobom nosi nedostatak strahova, a pregršt hrabrosti i smelosti. Smelost je onaj faktor koji nas gura u budućnost. Toga bi trebalo da se držimo i onog trenutka kada posle uspešnih prijemnih ispita, rang lista, upisa, pronalaska mesta u domu ili stana i cimera… najdužeg raspusta, krenu da sakupljaju pokućstvo i stvari za novi dom. Neka među njima nikako ne bude naših životnih lekcija za koje je u ovom trenutku već odavno kasno. Za njih smo imali dovoljno vremena. Korisne informacije oko preživljavanja bez mamine ili bakine kuhinje takođe neće biti od prevelikog značaja. Deca imaju nagon za preživljavanje, samo smo ih mi vremenom ugušili prevelikom brigom. Pa šta je to što treba da im potučimo pred odlazak iz gnezda?
Stvori uspomene koje će trajati za ceo život.
Upoznaj nove prijatelje i stvori prijateljstva koja će biti tvoj najveći zalog za budućnost.
Nauči da ništa u životu nije konačno.
Sakupi znanja dovoljno da ti knjiga i indeks nisu jedini kapacitet za zvanje akademskog građanina.
Tvoj dom je uvek tamo gde ti je srce.
Porodica je ponosna na tvoje velike korake i sve smo ih unapred izbrojali. Mnogo će ih biti i radujemo im se.
Strahovi vs neosnovani strahovi
– Kako ćemo ako se razboli?
Verovatno će prva prehlada ili virus biti ispraćeni na telefonskoj liniji. Njihovi strahovi, preterivanja, naše brige i saveti… Zrelost se stiče tako što se uči procena nivoa ozbiljnosti. Odlazak kod lekara, briga o sebi i naravno, smirivanje roditelja da će sve biti u redu.
– Da li će ispunjavati svoje fakultetske obaveze?
To bi trebalo da se čvrsto postavi kao podrazumevana stavka. Uspeh iziskuje odgovornost, a samo je ispunjen cilj najbolji pokretač za dalje. Strah od neuspeha može se prevesti kao osećaj odgovornosti. Nekada je treba ostaviti da lebdi kao osećaj odgovornosti ka sebi i onima koji veruju njih.
– Plaćanje računa?
Korisno je da se ovakve stvari postepeno prepuštaju u nadležnost dece, uz savet da ukoliko imaju cimera to bude zajednički zadatak. Tako se stvara osećaj nekakve zajednice među njima, a priznaćete… jako je važno da, ako su u mogućnosti dele stan, sobu u domu s nekim. Znamo da je ovakvo prijateljstvo dobra veza za ceo život.
– Loše društvo
Na fakultetu se stvaraju prijateljstva zasnovana na sličnim interesovanjima. Preterana ambicija nekada ume vrlo lako da naruši harmoniju u odnosima, ali isto tako i uzajamna pomoć kao i grupno učenje, može da bude dodatni elan za napredak. Ukoliko se deca okrenu i budu upućeni na kolege i drugare iz sličnog okruženja, deo naše brige može da nestane.
A kako će izgledati naša svakodnevica?
Fun fact: Tokom trudnoće, delovi fetusa, poznati kao fetalne ćelije, mogu preći u telo majke i ostati tamo decenijama. Ovaj fenomen se naziva fetalna mikrohimerija. Fetalne ćelije mogu preći u različite delove majčinog tela putem placente i krvotoka, a neke od tih ćelija mogu preživeti u telu majke čak i do 20 godina ili više. Ovaj podatak govori o toj povezanosti pre svega majke sa svojom decom. Kako se ta količina ćelija godinama smanjuje, tako i naša veza sa decom treba da prati biološki put.
U početku će naša svakodnevica biti besmislena, prazna, drugačija… Vreme će nam dati priliku da ispitamo koja sve to naša interesovanja nisu imala dovoljno prostora da dobiju svoj pun potencijal. Druženje sa roditeljima čija su deca takođe otišla od kuće, može biti vid grupne terapije u privikavanju na nove okolnosti. Kratka putovanja, hobiji za koje dosad nije bilo vremena, negovanje bližih partnerskih odnosa… Na kraju, neka i mi dobijemo priliku da iskusimo nešto novo u svom životu, nešto što do sada nismo imali prilike. Podelimo svoja iskustva sa našom decom koja će nam se vraćati iznova i iznova sa novim veštinama i novim lekcijama koje će deliti sa nama.
