Postoje knjige koje niko ne sme da pročita – do 2114. godine
Biblioteke su pravo mesto da pronađete dobru knjigu…Osim ako ne posetite “Biblioteku budućnosti” u Oslu - tamo nećete moći da iznajmite knjigu. To će moći tek oni koji budu živeli u 22. veku.
Umetnost vredna čekanja
Umetnici Kejti Peterson na pamet je pala jedna neobična ideja – da otvori biblioteku u kojoj će se čuvati knjige poznatih autora, a koje će moći da se pročitaju tek za sto godina. Taj projekat nazvala je “Biblioteka budućnosti” i zvanično ga pokrenula 2014. godine.
Koncept je sledeći – svake godine jedan poznati pisac predaje svoj rukopis, koji niko neće pročitati niti objaviti sve do 2114. godine. Ti rukopisi se čuvaju daleko od očiju javnosti, u posebnoj prostoriji – “Silent Room” u modernoj gradskoj biblioteci Dajhman Bjurvika u Oslu. Niko zaista ne zna šta su pisci predali – čak ni sama Kejti.
Priroda, društvo i poverenje
Paterson je želela da se njena ideja proteže dalje od književnosti. Zato je zajedno sa svojim saradnicima posadila hiljadu stabala smrče u šumama oko Osla – jer posaditi šumu znači ostaviti nešto budućim generacijama. Ta stabla biće posečena tačno jedan vek nakon njihove sadnje, 2114. godine, i poslužiće za pravljenje papira, na kojem će se štampati knjige autora koje se za sada čuvaju u tajnosti. Projekat je tu i da podseti da se umetnost ne može odvojiti od prirode – autori poklanjaju priče, priroda resurse i inspiraciju. Autorka je htela i da ukaže i na simboliku drveta u nordijskoj i evropskoj kulturi, gde ono predstavlja vezu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Na neki način može se reći da ova biblioteka zapravo predstavlja simbol poverenja u budućnost čovečanstva.
Autori koji pišu za budućnost
Čuvena kanadska književnica Margaret Atvud, autorka “Sluškinjine priče”, bila je prva koja je te 2014. godine predala svoj rukopis. Nakon nje rukopis je predao britanski pisac Dejvid Mičel, a zatim su to učinili i islandski pesnik i romanopisac Sjón, turska književnica Elif Šafik i južnokorejska autorka Han Kang. Lista se svake godine proširuje za jednog autora, pa su tako svoja neobjavljena dela u “Biblioteku budućnosti” predali i Karl Uve Knausgor, Oušan Vuong, Cici Dangarembga, Judit Šalanski i Valerija Luiseli.
Prethodne godine svoje delo na čuvanje ovoj biblioteci poverio je i američki autor Tomi Orandž, čije je delo “There There” (Tamo tamo) proslavljeno kao jedno od najznačajnijih u savremenoj američkoj književnosti. Najnoviji, dvanaesti autor, koji se pridružio ovom književnom krugu, je Amitav Goš, indijski romanopisac poznat po istorijskim i ekološkim temama.
Autori znaju da neće doživeti trenutak da njihovo delo bude objavljeno i pročitano. Njihove reči upućene su ljudima iz 22. veka, što je retka, pomalo i utopijska vrsta poklona budućnosti. Njihovi rukopisi nemaju nikakav sinopsis, pa niko osim njih samih ne zna šta su napisali. Time ovaj projekat dobija i dimenziju tajne i mistike, a čitava ova kolekcija knjiga postaje svojevrsna vremenska kapsula književnosti.
Za sve nas danas, ovaj projekat nosi i dozu utehe – pokazuje da uprkos brzim promenama postoji verovanje da će umetnost i reči, odnosno knjige, opstati. Ukoliko ljudi te 2114. godine otvore i objave ove rukopise to će značiti da književnost nije izgubila značaj, da su priče i dalje važne, da i dalje postoji potreba da se čuje tuđi glas.
