Nenasilno rešavanje konflikata i generacije budućnosti
Generacije mladih iz prošlosti odrastale su naučene da je “batina iz raja izašla” ili da ima dva kraja. Stasavale su naučene da je roditelj autoritet čijeg povišenog glasa treba da se boje.
Danas roditelji zajedno sa decom uče koliko je važno na koji način komuniciramo – bez batine i sa ljubavlju u glasu. Međutim, nije im uvek lako da se snađu u novom vremenu, zato je važno razumeti kako naš način komunikacije odjekuje u dečjim srcima.
Dete ne treba da vas se boji – vi ste njegovo utočište
Na strahu od roditelja građene su ličnosti naših predaka u jednosmernoj komunikaciji ćutanja. Odluka koju su donosili često je bila neupitna, pa i danas ponekad može delovati primamljivo da se dete plaši roditeljske reakcije, nastupa, ili u najgorem slučaju, samog pojavljivanja na vratima, jer će vam to uštedeti vreme kada treba nešto da mu objasnite, ali zapamtite da ovo nikada, nikada nije rešenje. Emocijama straha koje kod njega izazivate činite samo da se zamrzne u panici svaki put kada treba nešto da vas pita, ili kada treba da procenite bilo šta što je postiglo.
Osećanje straha neće učiniti da se oseća vredno i voljeno nego da preispituje svaki svoj korak i u odraslom životu
Mislite o tome da ste vi njegovo utočište i da bi vaša pojava, reakcija ili ton glasa trebalo da pokrene samo pozitivne i tople emocije i da u njemu podstakne samopouzdanje i vrednovanje sebe koje će biti stav za ceo život.
Dete ne treba da ćuti kada vi govorite
Dete treba da se oseća dovoljno bezbedno i sigurno kraj vas tako da uvek postoji sloboda za izražavanje mišljenja, bilo da želi da se našali sa vama ili je ljuto i nezadovoljno. Komunikacija se ne zasniva na isključivom ćutanju deteta dok vi pričate nego na uzajamnom poštovanju mišljenja i želja, čak i ako je vaše dete jako malo. Insistiranje na tome da se zna ko kada priča, odnosno “ko je koga rodio” nije način da svom detetu prenesete i neke lepše načine komuniciranja. Sa druge strane, dete će samostalno osećati kada je vreme da vas sasluša, ako raste naučeno da i vi znate kada treba da saslušate njega. Ćutanje deteta nije znak poslušnosti, inteligencije, niti toga da se u kući zna red, nego odsustva slobode, otvorenosti, bezbrižnosti.
Kada odraste, možda će se bojati da iskaže bilo šta što misli u strahu od osude i verovati da je ćutanje jedina sigurna opcija
Namesto toga trebalo bi dete podsticati da svaki konflikt sa vama i okruženjem reši razgovorom, da preispituje i vaše i svoje stavove. Podstičite ga da raste sigurno u ono što misli, ali otvoreno za drugačija mišljenja od svog. U svemu tome ne zaboravite da izbegnete vikanje – pričajte normalnim, razgovornim tonom čak i kada ste ljuti i učite dete da čini isto.
Sve vaše reči i postupci u komunikaciji odjekuju u detetu
Čak i ako toga nije uvek svesno u odraslom životu, dete upija sve vaše reči i stavove iz detinjstva. Čak i kada odraste, ono na nesvesnom ili svesnom nivou odjekuju u njemu i čine da živi samouvereno i hrabro, ili preplašeno od tuđih reakcija i povišenog tona. Način na koji ste vi komunicirali sa njim biće način kako komunicira u čitavom svom životu sa saradnicima, prijateljima, i sa sopstvenom decom, ukoliko odluči da ih ima kada odraste.
Ako vam ovo deluje zastrašujuće to je zato što i jeste – roditeljska komunikacija sa detetom ostaje kao svojevrstan priručnik za život ali i ono što ostavljamo generacijama budućnosti
Baš to saznanje trebalo bi da bude ohrabrenje i motivacija da razgovaramo uz mnogo ljubavi i međusobnog uvažavanja, kako bi generacije koje dolaze znale da se najbolje razumemo onda kada razgovaramo mirno, uz puno ljubavi i poštovanja, čak i onda kada se ne slažemo.
