Mozak više ne čeka: zašto nam fokus stalno beži?
Nekada je dosada bila signal da pronađemo zanimaciju. Danas je postala nešto što rešavamo za dve sekunde - jednim dodirom ekrana. Nije u pitanju samo manjak discipline. Sve više istraživanja pokazuje da način na koji koristimo digitalne uređaje može da utiče na sistem u mozgu koji upravlja fokusom, planiranjem i samokontrolom.
Da nam telefoni troše previše vremena već nam je jasno, ali studija Univerziteta u Oklandu iz maja 2026. godine donosi nam konkretnije podatke o tome kako to utiče na naš fokus. Analizirajući desetine dugoročnih studija, istraživači su uočili obrazac: intenzivna upotreba ekrana povezuje se sa slabijim razvojem izvršnih funkcija mozga – sposobnosti koje nam omogućavaju da planiramo, kontrolišemo impulse, održimo pažnju i donosimo promišljene odluke. U čak 81 odsto analiziranih studija pronađena je makar jedna negativna povezanost između prekomerne upotrebe ekrana i ovih funkcija. Istraživači su uočili da prekomerno korišćenje ekrana vodi do hroničnog zamora dopaminskog sistema i slabljenja neuronskih veza zaduženih za duboki fokus, čime se umanjuje sposobnost za dugotrajnu pažnju.
Ipak, autori naglašavaju da ovo ne dokazuje da su ekrani jedini uzrok promena, već da na razvoj utiču i drugi faktori poput sna, fizičke aktivnosti i društvenih odnosa. Drugim rečima, problem nije samo u broju sati provedenih uz telefon. Važno je šta zbog telefona propuštamo.
Kako treniramo naš mozak?
Naš mozak nije “lenj”, ali jeste veoma efikasan.
Ako ga svakih nekoliko minuta nagradimo novom notifikacijom, kratkim videom ili beskonačnim skrolovanjem, on počinje da očekuje upravo takav ritam. Sve što zahteva strpljenje – čitanje knjige, rešavanje zadatka ili razgovor bez gledanja u telefon – odjednom deluje sporije nego ranije.
To ne znači da smo izgubili sposobnost koncentracije. To znači da smo mozak istrenirali na drugačiji način.
Baš kao što se mišići prilagođavaju treningu koji najčešće radimo, tako se i pažnja prilagođava navikama koje svakodnevno ponavljamo.
Zašto nam je toliko teško da radimo samo jednu stvar?
Paradoks savremenog života je što nikada nismo imali više alata za produktivnost, a nikada više nismo skakali sa jednog zadatka na drugi.
Pišemo poruku dok gledamo video. Odgovaramo na mejl dok slušamo podkast. Radimo domaći uz otvorene društvene mreže.
Na prvi pogled izgleda kao da uspešno obavljamo više stvari odjednom. U stvarnosti, naš mozak vrlo brzo prebacuje pažnju sa jednog zadatka na drugi. Svako to prebacivanje ima svoju cenu – potrebno je vreme da se ponovo vratimo u tok razmišljanja.
Zbog toga se na kraju dana često osećamo zauzeto, ali ne i zadovoljno urađenim.
Monotasking – veština koju smo skoro zaboravili
Poslednjih godina sve češće se govori o pojmu monotasking.
To nije ništa spektakularno. To jednostavno znači da u jednom trenutku radimo jednu stvar:
- Bez paralelnog proveravanja telefona
- Bez odgovaranja na poruke između dva pasusa
- Bez otvaranja još pet kartica “na brzinu”
Na prvi pogled deluje jednostavno, ali mnogima upravo to predstavlja najveći izazov. Ne zato što nemaju volju. Već zato što su navikli da im pažnju neprestano prekidaju spoljašnji podsticaji.
Zašto istraživači sve više pominju dodir, papir i fizičke aktivnosti?
Jedna zanimljiva ideja koja se sve češće pojavljuje u istraživanjima jeste da fokus ne vraćamo samo tako što ćemo manje koristiti telefon, već tako što ćemo mozgu ponuditi drugačiju vrstu stimulacije. To može biti:
- Zapisivanje beleški rukom
- Slaganje slagalice
- Baštovanstvo
- Kuvanje
- Sviranje instrumenta
- Pletenje
Sve su to aktivnosti koje angažuju više čula istovremeno i ne nude trenutnu nagradu na svakih nekoliko sekundi. One od mozga traže nešto što digitalni sadržaji često ne traže – strpljenje.
Potrebna nam je digitalna ravnoteža
Kada se govori o prekomernoj upotrebi tehnologije, često se stvara utisak da je jedino rešenje potpuno isključivanje. Ali život danas jednostavno tako ne funkcioniše.
Mnogo je korisnije zapitati se koliko često telefon uzimamo zato što nam je stvarno potreban, a koliko puta zato što nam je postalo neprijatno da nekoliko trenutaka ne radimo baš ništa.
Zanimljivo je da i novija istraživanja sve više ukazuju da način korišćenja tehnologije može biti važniji od samog vremena provedenog uz ekran. Ljudi koji digitalne uređaje koriste sa jasnom namerom i postavljenim granicama imaju bolju kontrolu pažnje i bolje psihološko blagostanje od onih koji telefon koriste impulsivno i “usput”, bez jasnog cilja.
Možda je najbolji trening za mozak upravo ono što danas najteže podnosimo
Ako postoji jedna poruka koju nam ovo istraživanje šalje, ona nije da treba da bacimo telefone. Već da se pažnja trenira. Ili zapostavlja.
Možda zato sledeći put, kada posegnete za telefonom čim nastupi nekoliko sekundi tišine, pokušajte da zastanete. Ne zato što je ekran loš, već zato što je i vašem mozgu ponekad potreban odmor.
U svetu koji nas stalno podstiče da pređemo na sledeći sadržaj, ostati nekoliko minuta uz jednu misao možda postaje jedna od najvrednijih savremenih veština.
