Digitalni ID – olakšanje i praktičnost ili opasnost za privatnost i slobodu

Digitalni ID, ili elektronski identitet, nije samo lična karta u digitalnom obliku. Ovaj sistem predstavlja mnogo više od toga – povezuje sve podatke o jednoj osobi, iz fizičkog i digitalnog sveta u jednu jedinstvenu bazu. Radi se zapravo o digitalnom profilu koji može uključivati:

• Lične podatke (ime, datum rođenja, adresu boravka i sl.)
• Biometrijske podatke (otiske prstiju, skenirano lice)
• Informacije iz zdravstvenog kartona – poput istorije bolesti i sl.
• Informacije o obrazovanju
• Informacije o zaposlenju i radnoj istoriji
• Finansijske i imovinske podatke
• Podatke o transakcijama ili aktivnostima u okviru sistema

Digitalni ID funkcioniše zapravo kao centralizovana baza podataka, a korisnik bi svom profilu pristupao putem QR koda, određenog identifikacionog broja, čipa ili, najčešće, putem aplikacije na svom telefonu. Ovakvi sistemi, i slični koji se već koriste širom sveta,  primarno su zamišljeni kako bi omogućili brži pristup državnim i privatnim uslugama, te kako bi centralizovali i povezali sve informacije koje su inače odvojene po brojnim sistemima i na taj način smanjili birokratiju, papirologiju i brojne procedure. Ipak, mnoge brine to što bi ovi sistemi u budućnosti mogli da sadrže i druge podatke, poput naše digitalne istorije, odnosno našeg celokupnog digitalnog identiteta – drugim rečima, sve informacije o našim aktivnostima na internetu. Upravo to je otvorilo glavno pitanje – da li se ovde radi o praktičnosti ili države širom sveta idu ka potpunoj kontroli građana? Mnogi postavljaju i druga pitanja, poput onih o bezbednosti, dok pojedine brine i to u koje sve svrhe će još biti korišteni ovi sistemi. 

Zašto se uopšte uvodi digitalni ID?

Digitalni identitet nije samo tehnološka inovacija – to je odgovor na sve složeniji svet usluga. Kako sve više usluga, koje svakodnevno koristimo (zdravstvo, bankarstvo, obrazovanje itd.) prelazi na mrežu, odnosno na online pristup, pojavljuje se izazov: kako brzo, pouzdano i sigurno potvrditi ko je osoba koja koristi uslugu? Upravo zato se pojavila potreba za ovakvim sistemima. 

Iako priča o ovim sistemima može delovati konfuzno, treba napomenuti da pojedine verzije ovakvih sistema i aplikacija suštinski već koristimo – poput bankarskih aplikacija, aplikacija za zdravstveno osiguranje, profila na određenim državnim portalima. Međutim, svi ti sistemi imaju neke naše podatke, a ne sve, te funkcionišu zasebno, odnosno, svaki sistem ima samo deo podataka o nama – kao što bankarske aplikacije imaju samo podatke o našim transakcijama i finansijama u okviru te banke. Sa druge strne digitalni ID, u svojoj osnovnoj zamisli, teži da sve informacije o nama kao pojedincima objedini u jedan sistem, u jednu apliakciju koja bi bila pregleda i jednostavna za korišćenje.

Mnoge zemlje već imaju neki oblik digitalnog ID sistema. Estonia ima “e-ID” i to od ranih 2000-ih, koji građanima omogućava da se prijave na razne državne portale i brzo pribave određena dokumenta, glasaju na izborima ili digitalno potpišu određena dokumenta. Indija takođe ima ovakav sistem, koji uključuje i biometrijske podatke. Ujedinjeni Arapski Emirati, kao i mnoge zemlje  u Africi i Latinskoj Americi uvode ove sisteme u pilot fazama, kao deo nacionalne strategije digitalizacije. Velika Britanija razmatra i razvija standardizovani digitalni ID koji bi građanima omogućio pristup određenim uslugama i tržištu rada. Kod nas u Srbiji, nešto slično može predstavljati i sistem e-Uprave, preko koje možemo pristupiti određenim podacima, preuzeti određenu dokumentaciju, zakazati termine za izdavanje lične karte ili pasoša i sl.

Ima li digitalni ID zaista svojih prednosti?

Takav objedinjeni sistem podataka u teoriji mogao bi građanima doneti određene prednosti, a vlade i pobornici digitalnog ID-a širom sveta najčešće navode:

• Efikasnost i jednostavnost – Jedan digitalni ID može da zameni više tradicionalnih dokumenata, a same aplikacije tog tipa integrisale bi podatke iz više sistema. Na taj način građani bi sve imali “na jednom mestu”, brže bi pristupali uslugama, bilo bi manje procedura i papirologije, dok bi to predstavljalo i manji trošak za državu, biznis, pa na kraju i građane.
• Finansijska i društvena inkluzija – U siromašnim i manje razvijenim zemljama (posebno u Africi i Aziji) postoji veliki broj građana koji nemaju formalni identitet – deca nisu prijavljena po rođenju, a dešava se i da veliki broj odraslih ljudi nikada nisu upisani u državne registre. Bez formalnog identiteta građani ne mogu da otvore bankovne račune, dobiju zdravstvenu zaštitu, glasaju na izborima itd. Digitalni identitet trebalo bi da omogući da ovi ljudi prvi put postanu “vidljivi” za sistem.
• Olakšice za nerezidente – Kroz ovakve sisteme potencijalno bi i strani državljani mogli da pristupe određenom broju usluga, lakše podnesu zahteve za boravišne vize, razne dozvole i sl.
• Manji broj falsifikata – Digitalni sistemi najčešće koriste biometriju (otisci, skenovi lica ili oka), kriptografske tehnologije i centralizovanu verifikaciju – time se smanjuje mogućnost pojave lažnih dokumenata i identiteta.
• Integracija usluga i modernizacija – Digitalni ID omogućava da se različite usluge (državne i privatne) lakše povežu – npr. škola, banka, zdravstvo u jedan ekosistem, čime bi se smanjilo dupliranje podataka, ubrzali procesi, smanjili troškovi za korisnike, kao i potreba za velikim brojem profila i aplikacija.

Zašto mnogi upozoravaju da digitalni ID ipak može doneti više problema nego koristi?

Kreiranje digitalnih državnih sistema u teoriji jeste državni projekat. Ipak, u praksi, najčešće, u razvoju i primeni tih sistema veliku ulogu imaju i privatne kompanije. Države traže tehnološke partnere koji će obezbediti softvere, biometriju i sigurnosne protokole. Dodatno, i same kompanije žele da koriste određenu vrstu digitalnog ID-a da bi njihovi korisnici lakše pristupali njihovim uslugama – pa tako imamo bankarske aplikacije, aplikacije i portale za zapošljavanje, zdravstvene aplikacije i sl. Upravo taj spoj državnog i privatnog sektora nam govori da digitalni identiteti nisu zamišljeni samo kao sistem uz koji ćemo lakše glasati ili preći granicu, već pre svega kao jedinstvena celina i mogućnost lakšeg obavljanja svakodnevnih online aktivnosti. Međutim, baš u tom spoju privatnog i državnog mnogi vide problem. Jedan od najčešćih rizika je i taj što privatne firme mogu pribaviti i kontrolisati velike količine privatnih podataka – ako sistem nije strogo regulisan, postoji opasnost da se ti podaci iskoriste u marketinške svrhe, profilisanje potrošača ili algoritamsko praćenje ponašanja. 

Pored ovog javljaju se i drugi rizici:

• Nadzor i kontrola države – Ukoliko digitalni ID sistemi sadrže mnogo informacija, te povezuje mnoge usluge, to može dovesti do toga da država i privatne kompanije (koje su omogućile softverska rešenja) lako prate svaki korak korisnika.
• Gubitak privatnosti – Ako postoji jedan centralizovan profil, postoji veća mogućnost od zloupotrebe podataka – jer se sve o jednoj osobi nalazi na jednom mestu.
• Isključenost određenih grupa – Ukoliko sistem zahteva pametni telefon i internet pristup, postoji mogućnost da oni koji to nemaju budu isključeni – kao što su starije osobe, siromašni ljudi u udaljenim i ruralnim delovima i sl.
• Sigurnosni rizici – Jednom kada je sistem centralizovan i povezan sa mnogim uslugama, napad na sistem može imati velike posledice – jer se svi podaci nalaze na jednom mestu. To može dovesti do krađe identiteta, zloupotrebe podataka – jer hakeri sada mogu preuzeti sve podatke o jednoj osobi samo iz jedne baze.
• Širenje svrhe – Ovakav objedinjen sistem podatka koji je uveden za jednu svrhu, obzirom da poseduje mnogo podataka o pojedincu, može lako biti iskorišćen u druge svrhe za koje osoba nije dala saglasnost. Upravo tu se otvara prostor za  povezivanje sa internet aktivnošću korisnika, digitalnim profilima i sl.
• Zavisnost i isključenost u slučaju kvara – Ako bi sve usluge zavisile od digitalne identifikacije i jednog sistema – u slučaju pada sistema može se desiti da građani budu isključeni, odnosno da teško pristupe osnovnim uslugama koje im u datom trenutku mogu biti preko potrebne.

Za sada, ne postoji digitalni ID sistem koji objedinjuje baš sve podatke o pojedincu – one iz fizičkog i digitalnog sveta. Ovi sistemi širom planete i dalje funkcionišu kao određeni alati, odnosno olakšica pri određenim državnim i privatnim uslugama. Postoje pokušaji povezivanja i umrežavanja pojedinih servisa, ali za sada oni ne funkcionišu kao jedinstvena baza. Upravo zato, nije potrebno stvarati paniku, ali je važno ostati informisan i kritički promišljati. 

Digitalni ID sistemi se postepeno razvijaju i testiraju – često prvo kod javnih usluga (elektronska plaćanja, e-zdravstvo i sl.), dok se kasnije šire na druge sfere. Njihov osnovni cilj jeste pojednostavljenje, no i kod ovih sistema, kao i kod svih drugih digitalnih zamisli postoje realne opasnosti. Nama za sada ostaje da pratimo kako će se situacije razvijati, ali i da se informišemo i radimo na svojoj digitalnoj pismenosti, a to podrazumeva i da razumemo koje podatke o sebi ostavljamo  – ne samo u kontekstu digitalnog ID-a, već pre svega prilikom korišćenja društvenih mreža, aplikacija i raznih servisa.