Da li su Gen Z manje pametni od milenijalaca i kakve to veze ima sa tehnologijom?

Neuropsiholog dr Džened Kuni Horvat tvrdi da je Gen Z prva generacija koja beleži drastičan pad IQ-a u odnosu na prethodnike, prekidajući decenijski “Flinov efekat”. Prekomerna upotreba ekrana i fragmentisane informacije negativno utiču na kognitivne sposobnosti, memoriju i pažnju.

Iako su Horvatove izjave napravile pravu pometnju na društvenim mrežama i u medijima u poslednje vreme, on nije jedini koji o tome govori. Naučnici su saglasni u tome da pad IQ-a nije genetski, već da on dolazi kao posledica promene u načinu učimo, čitamo i komuniciramo. 

Digitalna demencija

Sam termin popularizovao je nemački neuronaučnik Martin Špicer, u svojoj istoimenoj knjizi. Špicer tvrdi da prekomerno oslanjanje na digitalne uređaje dovodi do propadanja kognitivnih sposobnosti, a simptomi liče na ranu demenciju. Pošto pametni telefoni “pamte” sve za nas (brojeve telefona, rute, termine, činjenice), naš mozak prestaje da koristi hipokampus (centar za memoriju) i frontalni korteks. Kao i mišić koji se ne vežba, mozak počinje da atrofira. Zapravo, mi postajemo sve zavisniji od telefona i uređaja, dok mozak istovremeno “oslobađamo” od uobičajenih mentalnih napora i, tako, tvrdi Špicer i mi i naša deca “silazimo s uma”. 

Telefon na stolu, mozak na off-u

Jedna studija sa Univerziteta u Teksasu pokazala je da čak i kada je telefon isključen i okrenut ekranom nadole, dolazi do lošijih rezultata na testovima memorije i pažnje. Zapravo, radi se o tome da mozak troši previše energije na ignorisanje telefona, što smanjuje naš kapacitet da se pozabavimo zadatkom ispred sebe. 

Današnje generacije ne pamte informacije, već pamte gde te informacije mogu da pronađu. Samo smo jedan klik, a odnedavno i jedan upit, daleko od informacija koje su nam potrebne. Međutim, informacije ne pamtimo, njih samo reprodukujemo po potrebi. Gubimo sposobnost dubinskog usvajanja znanja, postajemo zavisni od eksternih baza podataka. Upravo tako dolazi do gubitka kritičke svesti – jer ne postoje duboko usađene informacije koje bismo povezivali i upoređivali. 

Čini se da smo evoluirali, ali ne u skladu sa predviđanjima, već u skladu sa okolnostima – mozak se reprogramira da brzo skenira tekst radi informacija, gubeći sposobnost da razume složene metafore, duge rečenice i duboke argumente. Brzo skrolovanje, tako donosi i brzo zaboravljanje svega onoga što smo videli, čuli i pročitali. Postali smo brži, ali ne i pametniji. 

Poplava informacija – od svega po malo, ništa konkretno

Još 2009. godine istraživači sa Univerziteta Kalifornija saopštili su nam da prosečna osoba dnevno konzumira oko 34 GB podataka – što je oko 100.000 reči dnevno iliti 200-300 stranica gusto štampanog teksta. Količina informacija koju primamo povećala se za 350% u poslednjih nekoliko decenija, a danas su brojke sigurno i veće, obzirom na ekspanziju interneta, društvenih mreža i AI-a. Problem je u tome što se naš biološki hardver (mozak) nije značajno promenio hiljadama godina, dok se softver (podaci) eksponencijalno uvećao. 

Australijski edukativni psiholog, Džon Sveler, još osamdesetih je pričao o teoriji kognitivnog preopterećenja. On je dokazao da kada “ulazni” protok informacija pređe određenu granicu, nastaje kognitivni zastoj. Mozak više ne može da prebaci informacije iz radne u dugoročnu memoriju. Informacije samo “prolaze” kroz nas kao brašno kroz sito. Znamo da smo nešto pročitali, ali ne možemo da objasnimo suštinu jer mozak nije imao vremena da napravi sinapse (veze). Upravo to je, usled konstantnog skrolovanja, realnost koju živimo. 

Čas ovde, čas onde

Mnogi veruju da su dobri u multitaskingu, i nije ih za kriviti – jer, savremen svet počiva na ubeđenju da je potrebno raditi više stvari odjednom, da je neophodno stalno biti prisutan, stalno dostupan, dobar u žongliranju i snalaženju u ovoj “džungli” informacija. Ipak, nauka tvrdi drugačije.

Studija Američkog udruženja psihologa pokazala je da prebacivanje pažnje sa jednog izvora informacija na drugi (npr. sa učenja na Instagram poruku) oduzima do 40% kognitivnog vremena. Dodatno, stalna poplava informacija dovodi do digitalnog zamora, odnosno do lučenja kortizola (hormona stresa), što dodatno otežava učenje i pamćenje novih stvari. 

U tom multitaskingu došlo je i do drastičnog pada fokusa. Mikrosoftovo istraživanje iz 2015. godine pokazalo je, za to vreme, poražavajuću činjenicu – da je prosečan raspon pažnje pao sa dvanaest na osam sekundi. Danas, se i tih osam sekundi čine kao blago, obzirom da su sada, kako kažu stručnjaci za društvene mreže, sve u prve dve sekunde. Da, toliko je dovoljno da izgubite (ili zadržite) nečiju pažnju – svega dve sekunde. Zbog prevelikog protoka informacija mozak brzo gubi interesovanje ako ga nešto ne “udari” odmah.

Mi ovde zapravo ne govorimo o “biološkoj defektnosti”, već u stvari o kognitivnoj lenjosti.U tom smislu, važno je razumeti da mozak Generacije Z, kao i i svih nas koji živimo digitalno, nije “pokvaren”, već se samo adaptirao. Jednostavno prilagodili smo se okruženju u kojem je informacija brza, jeftina i lako dostupna. Postali smo “lovci-sakupljači” podataka, ali smo izgubili sposobnost da te podatke “svarimo”. Optimizovali smo se za skeniranje umesto za čitanje i za reagovanje umesto za razmišljanje. 

Ipak, moramo znati da su za sva vrhunska ljudska dostignuća – nauku, umetnost i duboke međuljudske odnose – i dalje potrebne stare veštine: duboki fokus, dugotrajna pažnja i kritička analiza. 

Da bismo povratili kontrolu nad sopstvenim mozgom, ne moramo (i ne možemo) odbaciti tehnologiju, ali moramo uvesti “kognitivni trening”:

• Princip „Jedan zadatak – jedan cilj“ – Posvećivanje bar jednog sata dnevno isključivo jednoj aktivnosti (učenje, čitanje ili razgovor) bez digitalnih prekida. Ovakav pristup direktno jača prefrontalni korteks, regiju mozga zaduženu za izvršne funkcije koja prva strada usled hroničnog multitaskinga.
• Vežbanje kognitivne inhibicije – Namerno odlaganje provere notifikacija ili pretraživanja informacija na internetu za 10 do 15 minuta od trenutka pojave impulsa. Time se trenira kontrola impulsa, što je jedna od ključnih komponenti merljivog kognitivnog kapaciteta i otpornosti na digitalnu distrakciju.
• Aktivacija svesne dosade – Periodi u toku dana bez spoljnih stimulansa (npr. tokom vožnje prevozom ili čekanja u redu) bez upotrebe telefona. Ovo omogućava mozgu da pređe u stanje duboke obrade informacija i kreativnog povezivanja ideja, što se u digitalnom dobu skoro potpuno gubi.
• Papir, a ne ekran – Čitanje dužih linearnih tekstova u štampanom formatu umesto digitalnog skeniranja. Ova praksa primorava mozak da održava pažnju na složenim argumentima i metaforama, čime se sprečava „plitko procesiranje“ informacija.
• Olovka, a ne tastatura – Hvatanje beležaka rukom ili crtanje mapa uma umesto kucanja na tastaturi. Fizički čin pisanja angažuje više senzomotornih puteva u mozgu, što značajno poboljšava dugoročnu memoriju i razumevanje materije.
• Provera znanja – Testiranje razumevanja novih informacija kroz pokušaj usmenog objašnjavanja složenih koncepata jednostavnim jezikom. Ova metoda razotkriva „iluziju znanja“ koju stvara dostupnost interneta i podstiče istinsko kritičko razmišljanje.