AI terapeut iz zadnjeg džepa: može li aplikacija da zameni čoveka?

U duhu komfora, poslednjih meseci sve je aktuelnija ideja aplikacije koja nam pruža instant pomoć i podršku psihologa. Ali… ko je taj psiholog? Kome je pomogao pre nas? Da li imamo preporuke, reference, godine iskustva koje stoje iza njega? Puno je pitanja, a mi nemamo odgovor ni na jedno od njih.

Ma nema veze.

Nama je važno da ono što želimo i što nam treba stigne odmah.

I upravo tu počinje jedna od najzanimljivijih dilema savremenog sveta: da li aplikacija psihoterapeuta iz zadnjeg džepa naših pantalona može da zameni sve ono što se dešava dok dvoje ljudi komunicira u prijatnoj atmosferi psihološke ordinacije?

Jer AI jeste dostupan odmah. Ne traži da čekamo nekoliko nedelja na termin. Ne pita koliko možemo da platimo. Ne umara se, ne kasni, ne otkazuje seansu i, što je možda najprivlačnije, ne moramo da se suočimo sa nelagodom koju donosi razgovor sa drugim čovekom.

Možemo mu reći baš sve.

I on će nam odgovoriti.

AI već ulazi u ordinaciju

Ovo više nije pitanje budućnosti. Američko psihološko udruženje (APA) je 2026. sprovelo istraživanje među više od 1.200 licenciranih psihologa u SAD i dobilo podatak koji pokazuje koliko je AI već postao deo priče o mentalnom zdravlju.

Čak 77% psihologa kaže da su im pacijenti govorili da koriste AI za traženje dijagnoze, emocionalnu podršku ili jednostavno razgovor. Čak 39% psihologa imalo je pacijente koji su koristili AI za samodijagnostikovanje, 35% kao neku vrstu dodatnog stručnjaka za mentalno zdravlje, a 33% za pomoć u sopstvenom tretmanu, samodisciplini ili afirmacijama.

Ali granica između „alata za pomoć“ i odnosa očigledno počinje da se briše.

Psiholozi navode da je 22 odsto njihovih pacijenata koristilo chatbotove i za prijateljstvo, a za intimne odnose 13 odsto. Istovremeno, 36 odsto psihologa kaže da su kod svojih pacijenata primetili određeni nivo zavisnosti od chatbota, dok je 15 odsto primetilo iskrivljeno mišljenje ili deluzione sadržaje povezane sa korišćenjem chatbota.

Dakle, nije više reč samo o tome da čovek pita veštačku inteligenciju: „Šta da radim kada sam uznemiren?“

Pitanje postaje mnogo dublje.

Šta se događa kada joj kažemo ono što ne govorimo ljudima? Kada joj se vraćamo svaki put kada nam je teško? Kada počnemo da očekujemo da nas neko uvek sasluša, razume, potvrdi i bude dostupan?

Više od 35 odsto ljudi već oseća emocionalnu vezanost

Jedno novo međunarodno istraživanje, objavljeno u avgustu 2026. godine, obuhvatilo je 7.027 ispitanika iz Nemačke, Kine, Južne Afrike i SAD. Više od trećine ispitanika pokazalo je neki oblik emocionalne vezanosti za chatbotove, dok je gotovo 21% navelo chatbot kao jedan od prvih izbora za poveravanje tajni. Istraživanje je pokazalo i snažnu povezanost emocionalne vezanosti sa zavisnošću od chatbota.

Zašto?

Zato što chatbot nudi ono što je čoveku često najpotrebnije baš onda kada je najranjiviji: dostupan je, brz, ne osuđuje i daje osećaj da je tu samo za nas.

Ali postoji jedna velika razlika.

On ne sedi preko puta nas.

On nas ne oseća.

On nas ne poznaje na način na koji čovek može da upozna drugog čoveka.

On generiše odgovor.

I upravo je ta razlika mnogo važnija nego što na prvi pogled izgleda.

„Odnos leči“

„Ne verujem da smo toliko unapredili nauku da aplikacija može da „izleči dušu“. Može da bude koristan alat i podrška, ali odnos leči: prisustvo drugog čoveka, empatija, odgovornost i sposobnost da čuje i ono što nije izgovoreno.“

Ovako na pitanje o mogućnosti da AI zameni psihoterapeuta odgovara Tatjana Prokić, psihoterapeut sa višegodišnjim iskustvom.

„Opasnost nastaje kada robotu poverimo mesto terapeuta, a zaboravimo da nema savest, lično iskustvo niti odgovornost za posledice svojih reči. On svaki put iznova generiše odgovor na osnovu podataka i obrazaca, što znači da može da zvuči veoma uverljivo čak i kada greši.“

I upravo ovde dolazimo do jedne od najvažnijih razlika između čoveka i mašine.

Zvučati empatično nije isto što i osećati empatiju.

A dati odgovor nije isto što i razumeti čoveka.

AI može veoma ubedljivo da prepozna obrazac u našim rečima, da nam ponudi utehu, da postavi pitanje koje zvuči pažljivo i promišljeno. Ali psihoterapijski odnos nije samo razmena dobro formulisanih rečenica. On podrazumeva odnos, odgovornost, procenu, iskustvo, kontekst i sposobnost da se primeti i ono što osoba ne izgovara.

Zašto nam je onda AI toliko privlačan?

„Da li smo toliko unapredili nauku da nam i lečenje duše može da završi nekakva aplikacija?“, pita psihološkinja Gordana Medenica.

„Nije li želja većine nas da ima nekog sebi bliskog, nekoga ko će biti dostupan u istom trenutku kada nam je potreban, na dohvat ruke, otvoren za sve naše teme, tolerantan za sva naša raspoloženja, blag i nežan, prilagodljiv i podržavajući? I upravo sve navedeno dobijamo od chatbotova… Dostupnost, brzu-laku-izvesnu-sigurnu. Za sve vrste usamljenosti, odgovor je na dohvat ruke – na samo par klikova. Nije li to zavodljivo?“

Zasigurno jeste.

Ali se baš u toj zavodljivosti krije i najveća opasnost.

Jer chatbot ne mora da bude zao da bi odnos sa njim postao problematičan. Dovoljno je da bude previše dobar u tome da nam bude prijatan.

Psihološkinja Gordana Medenica upravo na to upozorava:

„Naša ranjivost odnosno slabost ono je što alati poput AI identifikuju i na osnovu toga nam nude dijalog. Neravnopravan. A kada tako postavimo stvari – pitanje za sve nas jeste da li bismo želeli da budemo u realnom kontaktu sa nekim ko je naučen da prepozna našu ranjivost i simulira odnos ne bi li nas privoleo na kontakt i privid snažnog osećaja bliskosti? Odgovor bi bio nedvosmisleno Ne.“

A onda dolazi možda najvažnije pitanje:

Zašto onda ipak pristajemo da svoje tajne, raspoloženja i najdublje misli poverimo ekranu?

Zato što je ekran bezbedniji.

Ne moramo da rizikujemo odbacivanje. Ne moramo da gledamo nekoga u oči dok govorimo o onome čega se stidimo. Ne moramo da čekamo. Ne moramo da trpimo tišinu. Ne moramo da se prilagođavamo drugoj osobi.

Dobijamo sigurnost.

Ali biti siguran i biti blizak nisu ista stvar.

Trenutno olakšanje nije isto što i napredak

Psihološkinja Gordana Medenica upozorava da osećaj da nam je posle razgovora sa AI-jem bolje ne mora automatski značiti da smo napravili korak napred.

„Osećati se bolje posle razgovora sa AI-jem nije nužno isto što i napredovati. Odgovor može doneti trenutno olakšanje i validaciju, a da pritom nije nužno tačan, bezbedan ili koristan na duži rok.“

Ovo je posebno važno zato što istraživanja pokazuju da chatbotovi zaista mogu da pruže subjektivni osećaj podrške. APA je, na primer, utvrdila da je među psiholozima čiji su pacijenti imali odnos sa chatbotom, 68% primetilo da pacijenti osećaju podršku ili validaciju.

Dakle, osećaj nije lažan.

Ali odnos jeste drugačiji.

I upravo zato jedna od najnovijih studija objavljena u Nature Human Behaviour upozorava da efekti AI „saputništva“ nisu isti za sve. Kod korisnika sa manjim socijalnim mrežama, intenzivnije korišćenje chatbota kao saputnika i veće lično otvaranje prema njemu bili su povezani sa nižim nivoom blagostanja. Autori pritom naglašavaju da rezultati pokazuju povezanosti, a ne dokazuju da chatbot sam po sebi izaziva lošije blagostanje.

Drugim rečima, AI može da ublaži usamljenost u jednom trenutku, a da istovremeno ne rešava ono zbog čega je usamljenost nastala.

Kada empatija postane samo veoma dobro simulirana empatija

Postoji još jedan paradoks.

Što je AI bolji u komunikaciji, to nam je teže da primetimo da sa druge strane zapravo nema čoveka.

Istraživanje objavljeno u časopisu Nature 2026. pokazalo je da treniranje jezičkih modela da budu topliji i prijatniji može povećati njihovu sklonost ka ugađanju korisniku, odnosno saglasnosti sa njim, uz mogući pad tačnosti.

A to je u psihoterapiji ozbiljna stvar.

Terapeut nije tu samo da nam kaže ono što želimo da čujemo.

Ponekad je njegov posao upravo da nas zaustavi, suoči sa nama samima, dovede u pitanje naše uverenje, pokaže nam obrazac koji ne vidimo ili nam kaže da možda nismo u pravu.

Chatbot koji je programiran da bude prijatan može mnogo lakše da postane naš sagovornik za potvrđivanje, umesto sagovornik koji nam pomaže da promenimo ono što treba promeniti.

A šta kada je situacija ozbiljna?

Tu dilema postaje još ozbiljnija.

U jednom novom testiranju AI virtuelnog terapeuta kroz 12 visokorizičnih scenarija, problematični odgovori pojavili su se u 29 odsto razgovora, a 12,5 odsto odgovora ocenjeni su kao veoma kritični. Među problemima bili su nedovoljno prepoznavanje rizika, neadekvatno upućivanje na krizne resurse i problematični odgovori u scenarijima koji su uključivali suicid i upotrebu supstanci. Važno je naglasiti da je reč o simuliranom testiranju, a ne o radu sa stvarnim pacijentima, ali upravo zato studija insistira na kliničkom nadzoru i rigoroznim bezbednosnim proverama pre šire kliničke primene.

Dakle, problem nije u tome što AI ponekad pogreši.

Problem je što može da pogreši veoma uverljivo.

I što osoba koja je u tom trenutku ranjiva možda neće znati da je odgovor pogrešan.

Posebno pitanje: šta nudimo mladima?

Psihološkinja Gordana Medenica posebno upozorava na mlade, za koje je ovo pitanje još osetljivije.

„Građenje odnosa i bliskosti sa drugim ljudskim bićem je jedan od preduslova „normalnosti razvoja“ i ako to zamenimo nekim sistemom koji je stalno dostupan, mladima se oduzima kapacitet za kritičko promišljanje, strpljenje, razvoj tolerancije na frustraciju (koja ih neminovno u životu i svetu čeka).“

I tu možda dolazimo do najveće ironije čitave priče.

Godinama decu učimo da razgovaraju, da slušaju, da čekaju svoj red, da podnose frustraciju, da prihvate da drugi čovek ne misli isto što i oni, da se izbore sa odbijanjem, da popravljaju odnose kada se pokvare.

A onda im ponudimo sagovornika koji je dostupan 24 sata, ne protivreči bez razloga, ne odlazi, ne ljuti se, ne prekida ih i može da se prilagodi njihovom raspoloženju.

To jeste udobnije.

Ali život nije takav.

Ljudi nisu takvi.

I možda je upravo u tome vrednost ljudskog odnosa: u tome što nije savršeno prilagođen nama.

AI može biti alat. Ali ne sme da postane iluzija odnosa.

Najnovija istraživanja ne govore da treba odbaciti AI. Naprotiv, ona pokazuju da veštačka inteligencija može imati korisnu ulogu u dostupnosti informacija, podršci, praćenju određenih obrazaca i kao dodatni alat u radu stručnjaka.

Ali sve je više razloga da budemo veoma oprezni kada se AI predstavlja kao zamena za psihoterapeuta.

I možda je zato najvažnija rečenica Tatjane Prokić zapravo ona najjednostavnija:

„Odnos leči: prisustvo drugog čoveka, empatija, odgovornost i sposobnost da čuje i ono što nije izgovoreno.“

A Gordana Medenica dodaje:

„Biti siguran i biti blizak nisu iste stvari.“

Možda je to i granica koju tehnologija, ma koliko napredovala, ne bi trebalo da pokušava da izbriše.

Jer možemo imati aplikaciju koja nas čeka.

Možemo imati algoritam koji nas poznaje.

Možemo imati ekran koji odgovara u tri sekunde.

Ali za sada još uvek ne možemo imati mašinu koja će umesto nas proživeti odnos, rizikovati bliskost, podneti tišinu, videti nas u punoj ranjivosti i preuzeti ljudsku odgovornost za ono što se u tom odnosu događa.

A možda baš to i jeste ono što nas leči.

---