Zašto je deci toliko važno da ih neko gleda, sluša i prati?
„Ajde da snimamo lajv.“ Rečenica izgovorena usput u toku neke "˝bleje". Dok se namešta telefon, proverava svetlo i čeka da se pojave prvi gledaoci. Možda će se uključiti drugari, neko koga dete poznaje samo sa društvenih mreža, a možda i potpuni stranci. Neko će napisati kompliment – boginjo, najlepša si… neko će postaviti pitanje, a neko će dobaciti nešto neprijatno. Ipak, lajv se nastavlja. Roditelj se pita šta je toliko zanimljivo u tome da dete provede pola sata pred kamerom razgovarajući sa ljudima koje nikada nije upoznalo.
Odgovor je mnogo složeniji od želje za popularnošću. Za tinejdžera lajv može da bude prilika da pokaže ko je, da izrazi mišljenje, podeli interesovanje, nasmeje druge i oseti da nekome znači ono što govori. U uzrastu kada se tek gradi slika o sebi, osećaj da te drugi primećuju i prihvataju ima posebnu težinu.
Nije im dovoljno da budu prisutni, žele da budu važni
Adolescencija je period u kojem mladi intenzivno istražuju sopstveni identitet. Pokušavaju da otkriju šta ih izdvaja, u čemu su dobri, kakav utisak ostavljaju i gde pripadaju. Nekada su za to bili dovoljni školsko društvo, trening, razgovor sa prijateljima ili nastup pred razredom. Danas postoji još jedna pozornica, dostupna u svakom trenutku, na kojoj publika može da bude mnogo veća. Svako želi da bude nekakav influenser u svojoj grupi…
Lajv im daje osećaj da nisu samo posmatrači tuđih života. I oni mogu da budu oni koje drugi gledaju. Mogu da imaju svoje mišljenje, svoju temu, svoj humor i svoje pratioce. Žele da budu osobe koje imaju nešto važno da kažu, koje će neko saslušati, zapamtiti i možda ponovo potražiti. To nije nužno površna potreba za slavom. Iza nje često stoji sasvim ljudska želja da budemo primećeni i da osetimo da naš glas nekome znači.
Upravo to potvrđuje i istraživanje koje je Ofcom, britanski regulator za komunikacije, objavio u maju 2026. godine. Istraživači su razgovarali sa 20 mladih uzrasta od 10 do 19 godina koji redovno snimaju lajv prenose. Iako je uzorak mali i ne predstavlja svu decu, njihovi odgovori otkrivaju zanimljive motive. Mladi su govorili o potrebi da se izraze, povežu sa drugima, zabave publiku, steknu samopouzdanje i dobiju potvrdu da ono što rade ima vrednost. Pozitivni komentari, pokloni i reakcije gledalaca davali su im osećaj da su uspešni i da ostavljaju utisak.
Kada broj gledalaca postane mera sopstvene vrednosti
Tu se pojavljuje jedna važna razvojna zamka – tinejdžer još uči da proceni koliko mišljenje drugih ljudi zaista treba da utiče na njegovu sliku o sebi. Uči da podnese kritiku, razočaranje, odbijanje i činjenicu da neće svima biti zanimljiv. U stvarnom životu te veštine razvija postepeno, kroz odnose sa vršnjacima i odraslima. Na društvenim mrežama, međutim, dobija stalne i veoma vidljive povratne informacije: broj gledalaca, komentare, lajkove i poklone.
Istraživanje objavljeno u časopisu Science Advances pokazalo je da adolescenti mogu biti osetljiviji na društvene povratne informacije od odraslih. U analizi ponašanja na Instagramu, koja je obuhvatila više od 16.000 korisnika i preko 1,6 miliona objava, istraživači su uočili veću osetljivost adolescenata na reakcije publike. U eksperimentalnom delu istraživanja pokazalo se i da je smanjenje broja lajkova snažnije uticalo na raspoloženje adolescenata nego na raspoloženje odraslih.
Zato prazna lista gledalaca ili izostanak komentara za tinejdžera ne moraju da budu samo tehnički neuspeh. Mogu da se dožive kao poruka da nije dovoljno zanimljiv, duhovit ili važan. A kada se pojavi publika, čak i negativna reakcija može da produži prenos. Dete dobija pažnju, neko reaguje, razgovor se nastavlja. Neprijatan komentar tako ponekad postaje deo predstave koju ne želi da prekine.
Želja da budu svoji, a pritisak da se dopadnu svima
Zanimljivo je da su mladi koji su učestvovali u ovom istraživanju lajv doživljavali kao spontaniji i autentičniji od unapred snimljenih videa. Nisu morali da ponavljaju snimanje, biraju najbolji kadar ili uklanjaju delove koji im se ne dopadaju. Mogli su da pokažu svoju ličnost i razgovaraju sa publikom u realnom vremenu. Ali upravo ta spontanost donosi i manju kontrolu: ne mogu unapred da predvide ko će se uključiti, šta će napisati i kako će se razgovor razvijati.
Tu se vidi i jedna od razvojnih nedovršenosti adolescencije. Mladi žele da ih drugi doživljavaju kao zrele, samostalne i autentične osobe, ali još razvijaju sposobnost da u trenutku uzbuđenja zastanu, procene posledice i ne reaguju impulsivno. Pred publikom je taj zadatak još teži. Želja da se ne izgubi pažnja može da nadjača procenu da je vreme da se prenos prekine.
Šta roditelji treba da razumeju?
Ne treba svaku želju za snimanjem lajva posmatrati kao znak nesigurnosti, niti svako dete koje voli publiku ima problem sa samopouzdanjem. Lajv može da bude prostor za kreativnost, humor, učenje i povezivanje sa ljudima sličnih interesovanja. Ali roditelji treba da obrate pažnju na trenutak kada reakcije publike počnu da određuju raspoloženje deteta ili kada ono oseća da mora da bude dostupno i zanimljivo čak i onda kada mu to više ne prija.
Zato je korisnije da razgovor počnemo pitanjima: Šta ti se najviše dopada u lajvu? Kako se osećaš kada se uključi mnogo ljudi? A kako kada niko ne dođe? Šta radiš kada neko napiše nešto ružno? Da li ti je teško da prekineš prenos dok još ima gledalaca?
Važno je i da dete zna da može da ugasi kameru, isključi komentare, blokira korisnika i prekine prenos bez obaveze da se bilo kome pravda. Lajv nije nastup koji mora da se završi aplauzom.
Možda je najvažnije da deci pomognemo da pronađu osećaj sopstvene vrednosti i van ekrana. Da znaju da imaju šta da kažu i kada ih niko ne gleda, da su zanimljivi i kada nemaju hiljadu pratilaca i da njihovo mišljenje ne postaje manje važno samo zato što ga niko nije lajkovao, jer svako dete želi da bude primećeno. Pitanje je samo da li će naučiti da svoju vrednost prepoznaje i onda kada se publika isključi.
