Ne moraš da budeš onlajn da bi neko bio u tvojoj sobi

Za to vreme, vaše dete igra omiljenu onlajn igricu. U slušalicama čuje glas saigrača koji mu pomaže da pređe težak nivo. Igraju zajedno već nekoliko dana, smeju se istim šalama i razgovaraju dok pokušavaju da pobede. Dete tog igrača više ne doživljava kao stranca. Za njega je to drug iz igrice.

Ali ko se zaista nalazi sa druge strane slušalica? Da li je ta osoba zaista vršnjak kakvim se predstavlja? I šta ako je, dok mi pokušavamo da pronađemo sve načine da zaštitimo decu, neko drugi jednako uporno tražio način da im priđe?

Ko je u toj igri jedan korak ispred: roditelji koji pokušavaju da predvide svaki rizik ili oni koji znaju kako da iskoriste dečju potrebu za prijateljstvom, prihvatanjem i pripadanjem?

Gaming chat: mesto na kojem nepoznati ljudi postaju poznati

Kada govorimo o bezbednosti dece na internetu, najčešće pomislimo na društvene mreže, neprimerene fotografije, TikTok, Instagram i poruke nepoznatih osoba. Mnogo ređe razmišljamo o tome da dete može da upozna nekoga dok igra igricu, takmiči se, sarađuje sa saigračima ili pokušava da postane deo određene gejming zajednice.

Gaming chat, odnosno tekstualna ili glasovna komunikacija unutar igrica i povezanih gejming platformi, omogućava igračima da razgovaraju, razmenjuju iskustva i zajedno rešavaju zadatke. Upravo je ta društvena dimenzija deo privlačnosti onlajn igranja. Deca ne ulaze u igricu samo zbog pobede ili zabave već i zbog druženja, osećaja pripadnosti i kontakta sa ljudima koji dele njihova interesovanja.

Problem nastaje kada igricu posmatramo isključivo kao sadržaj koji dete gleda ili igra, a zaboravimo da je ona istovremeno prostor u kojem ostvaruje odnose sa drugim ljudima. Dok proveravamo koliko je vremena provelo pred ekranom, možda uopšte ne znamo sa kim je razgovaralo tokom ta dva sata.

Britanska organizacija NSPCC upozorava da deca kroz onlajn igrice mogu da komuniciraju sa ljudima koje nikada nisu upoznala uživo, koristeći tekstualni i glasovni čet. Razgovori ponekad mogu da se presele na druge platforme, poput Discorda. Takav prelazak nije sam po sebi dokaz loše namere, ali roditeljima može da oteža praćenje komunikacije.

Poverenje može da bude put do deteta

Ne mora svaki rizičan kontakt da počne neprijatnom porukom, zahtevom za fotografiju ili otvorenom pretnjom. Ponekad sve počinje sasvim običnim razgovorom o igrici. Neko je pažljiv, duhovit, pomaže detetu kada izgubi, pohvali ga kada uspe i zapamti ono što mu je prethodno ispričalo. Vremenom dete počinje da se raduje susretu sa tom osobom i da joj veruje.

Upravo zato treba da razumemo šta znači grooming – postepeno pridobijanje detetovog poverenja radi njegovog seksualnog iskorišćavanja ili druge zloupotrebe. Takva komunikacija može da se odvija na društvenim mrežama, u aplikacijama za dopisivanje, ali i kroz gejming platforme. Američki Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu decu (NCMEC) upozorava na različite oblike onlajn manipulacije, među kojima su laskanje, razgovori o zajedničkim interesovanjima, seksualizovana komunikacija, zahtevi za intimnim fotografijama i pokušaji ucene.

Ne događa se to u svakom razgovoru sa nepoznatim igračem, niti je svako dete koje ima onlajn prijatelje automatski ugroženo. Opasnost nastaje kada neko zloupotrebi poverenje, a dete ne prepoznaje da se odnos promenio ili se plaši da o tome razgovara sa odraslima.

Koliko je ovaj problem rasprostranjen?

Podaci pokazuju da rizik nije samo hipotetički, ali moramo da razlikujemo izloženost opasnostima od dokazanog slučaja iskorišćavanja.

Australijski regulator za bezbednost na internetu eSafety objavio je rezultate istraživanja sprovedenog od decembra 2024. do februara 2025. godine. Među decom uzrasta od 10 do 15 godina, 86 odsto je igralo onlajn video-igrice, dok je 14 odsto prijavilo iskustvo sa ponašanjem koje ima karakteristike onlajn vrbovanja (grooming-type behaviour). Ovi rezultati odnose se na Australiju i ne znače da je 14 odsto dece bilo vrbovano baš kroz gaming chat. Ipak, pokazuju zašto ne smemo da zanemarimo komunikaciju koja se odvija tokom igranja.

Posebno treba da nas zabrine činjenica da dete ne mora odmah da prepozna opasnost. Može da veruje da razgovara sa vršnjakom, da mu se neko iskreno raduje ili da je pronašlo prijatelja koji ga razume bolje od ljudi iz njegovog okruženja. Kada se kasnije pojave zahtevi da razgovor ostane tajna, da se pređe na drugu platformu ili da se podele lični podaci i fotografije, dete već može da oseća obavezu prema osobi kojoj veruje.

Tehnologija štiti, ali ne poznaje svaku nameru

Platforme uvode različite mere zaštite. Roblox, na primer, nudi roditeljske kontrole, ograničenja komunikacije u zavisnosti od uzrasta i mogućnosti prijavljivanja i blokiranja korisnika. Ipak, podešavanja se razlikuju u zavisnosti od uzrasta, regiona i vrste naloga, pa treba da proverimo šta je zaista uključeno na uređaju koji naše dete koristi.

Nijedna tehnička mera ne može pouzdano da proceni svaku nameru iza razgovora. Sistem može da prepozna određene reči, sadržaje ili sumnjive obrasce, ali prijateljski ton sam po sebi nije dokaz bezbednosti, kao što ni svaki kontakt sa nepoznatim igračem nije pretnja. Zato zaštita mora da podrazumeva i razgovor sa detetom, poznavanje platformi koje koristi i jasna pravila o tome šta nikada ne treba da deli sa osobama koje poznaje samo preko interneta.

Deca treba da znaju da ne moraju da odgovore na svako pitanje, da ne treba da otkrivaju adresu, školu, rutinu kretanja ili druge privatne podatke i da nikome ne šalju intimne fotografije. Posebno je važno da prepoznaju zahtev za tajnošću, pritisak da pređu na privatni kanal komunikacije ili pretnju da će neko objaviti njihove poruke ili fotografije. Ako se tako nešto dogodi, treba odmah da se obrate odrasloj osobi kojoj veruju, bez straha da će biti kažnjena zbog toga što su koristila igricu ili razgovarala sa nepoznatim igračem.

Ko je onda jedan korak ispred?

Možda pitanje nije da li su predatori pametniji od roditelja ili da li deca mogu da budu potpuno zaštićena. Takvo nadmetanje ne možemo da dobijemo jednom aplikacijom, zabranom ili proverom telefona. Moramo da upoznamo digitalni svet u kojem naša deca već žive i da razumemo načine na koje u njemu ostvaruju odnose.

Ako znamo samo koju igricu dete igra, ali ne i sa kim razgovara, poznajemo samo deo njegove aktivnosti. Ako proveravamo svaki minut pred ekranom, a nikada ne pitamo da li je neko u razgovoru učinio da se oseća neprijatno, možda pratimo pogrešnu stvar. A ako dete veruje da će izgubiti telefon čim prizna da je pogrešilo, postoji mogućnost da će sledeći put problem pokušati da reši samo.

Zato decu treba da učimo kako da prepoznaju rizičnu komunikaciju, ali i da gradimo odnos u kojem mogu da nam kažu šta im se događa. Možemo zajedno da pregledamo podešavanja privatnosti, proverimo ko može da ih kontaktira, razgovaramo o pravilima igranja i dogovorimo se da nam se uvek obrate ako ih neko uznemirava ili od njih traži nešto što im ne prija.

Možda su oni koji žele da zloupotrebe dečje poverenje zaista korak ispred kada je reč o poznavanju načina na koje deca komuniciraju. Ali ne moraju da budu korak ispred roditelja koji su spremni da uče, slušaju i reaguju bez osude. Jer ne moramo da budemo onlajn da bismo razumeli šta se događa u detetovom digitalnom svetu. Moramo samo da shvatimo da se iza svakog glasa u slušalicama nalazi stvarna osoba, a da dete još uči kako da proceni kome može da veruje.