Kako AI deepfake menja pravila bezbednosti na internetu?

Ali šta ako ta fotografija jednog dana više ne bude prikazivala trenutak koji ste zabeležili? Šta ako neko iskoristi lice vašeg deteta da napravi lažnu fotografiju, video-snimak ili sadržaj koji nikada nije postojao? I šta ako vi za to saznate tek kada vam neko pošalje poruku i pita da li ste videli šta kruži internetom?

Ovo više nije scenario iz naučnofantastičnog filma. Alati veštačke inteligencije omogućavaju da se lica, glasovi i pokreti digitalno menjaju, kombinuju i postavljaju u situacije koje se nikada nisu dogodile. Takvi sadržaji nazivaju se deepfake, a kada je reč o deci, posledice mogu da budu posebno ozbiljne.

Lice deteta može da postane materijal za lažni sadržaj

Do pre samo nekoliko godina, stvaranje uverljive lažne fotografije ili video-snimka zahtevalo je tehničko znanje, specijalizovane programe i dosta vremena. Danas su dostupni alati koji veliki deo tog posla obavljaju automatski. Neki su jednostavni za korišćenje, a njihove mogućnosti razvijaju se brže nego što većina roditelja stiže da ih upozna.

Dovoljno je da neko dođe do fotografije lica da bi pokušao da je upotrebi u drugom kontekstu. To ne znači da će svaka objavljena fotografija biti zloupotrebljena, niti da je moguće iz svake slike napraviti uverljiv deepfake. Ali znači da fotografija, jednom kada postane dostupna drugima, može da izgubi kontrolu koju smo mislili da imamo nad njom.

Posebno zabrinjava stvaranje seksualizovanih lažnih slika dece. Veštačka inteligencija može da se upotrebi za izradu slika koje izgledaju kao stvarne, iako prikazani događaj nikada nije postojao. Čak i kada je sadržaj potpuno izmišljen, šteta za dete može da bude stvarna: poniženje, strah, uznemiravanje, ucene i širenje sadržaja među vršnjacima.

Postoji i drugi rizik o kome se manje govori. Fotografije, snimci i drugi podaci koji se objavljuju tokom godina mogu da otkriju mnogo više nego što roditelji primećuju: kako dete izgleda, gde provodi vreme, ko su mu bliski ljudi, koju školu pohađa ili kakve su mu svakodnevne navike. Svaka pojedinačna objava može da deluje bezazleno, ali njihov zbir može da otkrije prilično detaljnu sliku detetovog života.

Problem nije samo u fotografiji, već i u onome što ne možemo da kontrolišemo

Prema saopštenju UNICEF-a od 4. februara 2026. godine, istraživanje sprovedeno u 11 zemalja, u saradnji sa organizacijama ECPAT i INTERPOL, pokazalo je da je najmanje 1,2 miliona dece prijavilo da su njihove fotografije tokom prethodne godine bile izmenjene tako da postanu seksualno eksplicitni deepfake sadržaj. To je alarmantan pokazatelj razmera problema, mada se rezultati istraživanja ne mogu automatski primeniti na svaku zemlju ili svako dete.

Kada čujemo ovakve podatke, lako je pomisliti da se to dešava negde daleko, nekim drugim porodicama. Ali digitalni sadržaj ne poznaje granice. Fotografija objavljena na društvenoj mreži može da bude sačuvana, prosleđena, preuzeta ili iskorišćena na platformi za koju roditelj nikada nije ni čuo. Čak i kada naknadno obrišemo originalnu objavu, ne možemo biti sigurni da su nestale i sve njene kopije.

To je jedna od najvećih promena koju je veštačka inteligencija donela u pitanje dečje bezbednosti na internetu. Nekada smo najčešće razmišljali o tome ko može da vidi fotografiju. Danas moramo da razmišljamo i o tome šta neko može da napravi od nje.

I tu se otvara pitanje koje nije uvek prijatno: da li fotografije svoje dece objavljujemo zato što to zaista želimo ili zato što smo se navikli da svaki važan trenutak podelimo sa drugima? Da li bismo istu fotografiju postavili kada bismo znali da je može videti i potpuno nepoznata osoba, sačuvati je i upotrebiti u kontekstu koji nikada ne bismo odobrili?

Nije dovoljno da profil bude zaključan

Mnogi roditelji veruju da su njihova deca bezbedna zato što im je profil privatan i zato što fotografije mogu da vide samo prijatelji. To svakako smanjuje izloženost, ali nije potpuna garancija. Osoba koja ima pristup fotografiji može da napravi snimak ekrana, sačuva je ili je prosledi dalje. Ponekad je dovoljna i jedna objava koju je neko drugi preuzeo sa javnog profila.

To ne znači da treba da prestanemo da fotografišemo decu ili da svaki porodični trenutak posmatramo sa strahom. Znači da je vreme da promenimo navike i da pre objavljivanja zastanemo. Fotografije na kojima se vide školska uniforma, naziv škole, adresa, registarska tablica automobila ili mesta na kojima dete redovno boravi mogu da otkriju više informacija nego što smo nameravali. Posebno treba da razmislimo pre nego što objavimo fotografije iz situacija u kojima je dete ranjivo, uplašeno, bolesno, nedovoljno obučeno ili mu je neprijatno.

Važno je i da poštujemo detetovo pravo na privatnost. To što smo roditelji ne znači da svaki trenutak iz života deteta treba da postane javan. Kako deca rastu, treba da ih uključujemo u odluke o objavljivanju njihovih fotografija i da prihvatimo njihovo „ne“ kada ne žele da nešto podelimo.

Šta možemo da uradimo da zaštitimo dete?

Ne postoji jedno podešavanje koje može u potpunosti da nas zaštiti od zloupotrebe fotografija. Ipak, nekoliko promena može da smanji rizik i pomogne nam da odgovornije upravljamo digitalnim tragovima svoje porodice.

• Razmislimo pre svake objave. Da li je fotografija neophodna za javno deljenje? Da li otkriva lične podatke, lokaciju ili navike deteta? Da li bi detetu moglo da bude neprijatno zbog nje za nekoliko godina?
• Ograničimo pristup fotografijama. Proverimo podešavanja privatnosti na društvenim mrežama, spisak pratilaca i dozvole aplikacija. Imajmo na umu da ni privatni profili ne sprečavaju kopiranje i prosleđivanje sadržaja.
• Ne objavljujmo osetljive fotografije. Posebno izbegavajmo slike koje otkrivaju intimnost, ranjivost ili detalje koji bi mogli da ugroze privatnost i bezbednost deteta.
• Razgovarajmo sa decom o veštačkoj inteligenciji. Objasnimo im da fotografija može da bude izmenjena i da lažan sadržaj može da izgleda uverljivo. Podjednako je važno da znaju da nisu krivi ako neko zloupotrebi njihovu sliku.
• Uključimo i druge odrasle. Zamolimo rođake, prijatelje i školu da ne objavljuju fotografije našeg deteta bez naše saglasnosti, a stariju decu da pitamo šta žele da ostane privatno.

A šta ako otkrijemo da je fotografija našeg deteta već zloupotrebljena? Pre svega, važno je da ne okrivljujemo dete i da mu pružimo podršku. Sačuvajmo linkove, snimke ekrana, poruke i druge dostupne dokaze, ali nemojmo da preuzimamo niti prosleđujemo sporni eksplicitni materijal. Prijavimo sadržaj platformi na kojoj se pojavio, a u slučaju seksualizovanih lažnih slika, pretnji ili ucena obratimo se nadležnim organima. 

Dete ima pravo na fotografiju koja ostaje samo njegova uspomena

Roditelji su oduvek čuvali fotografije svoje dece. Albumi su se nekada držali u fiokama i pokazivali gostima koji su sedeli u dnevnoj sobi. Danas te iste uspomene često delimo sa stotinama ljudi, ponekad i sa onima koje nikada nismo upoznali. Promenio se način na koji delimo fotografije, ali nismo uvek promenili način na koji razmišljamo o njima.

Veštačka inteligencija ne znači da treba da se odreknemo radosti fotografisanja, porodičnih albuma ili deljenja lepih trenutaka. Ona nas, međutim, podseća da fotografija više nije samo slika onoga što se dogodilo. Ona je i digitalni podatak koji može da se kopira, obrađuje i upotrebi u kontekstu koji nismo izabrali.

Možda zato pre sledeće objave vredi da se zapitamo ne samo kome želimo da pokažemo fotografiju svog deteta već i da li želimo da ona ostane dostupna ljudima koje ne poznajemo. Ne moramo da živimo u strahu od tehnologije, ali moramo da razumemo da se svet promenio i da naša odgovornost kao roditelja sada obuhvata i ono što ostavljamo za sobom na internetu. Jer jedna fotografija jeste uspomena. Ali kada je objavimo na internetu, ona može da postane i nešto nad čime više nemamo potpunu kontrolu.