Cyberbullying u doba AI: Šta je veštačka inteligencija oduzela bezbrižnom detinjstvu?

Ona je donela mnogo dobrih stvari i teško je zamisliti da ćemo decu učiti da je se plaše. Ali kada govorimo o vršnjačkom nasilju, moramo da budemo svesni da je AI otvorio i potpuno novi prostor za ponižavanje. Fotografija može da se izmeni tako da izgleda kao nešto što se nikada nije dogodilo, glas može da se imitira, video može da izgleda stvarno iako je izmišljen, a sadržaj koji je napravljen za nekoliko minuta može da stigne do velikog broja dece mnogo brže nego što odrasli uopšte shvate šta se dogodilo.

I možda je upravo tu najveća promena. Nekada je dete moglo da se vrati kući iz škole i ostavi neprijatnost na školskom dvorištu. Danas ona može da uđe sa njim u sobu, da stigne na telefon, pojavi se u grupnom četu i nastavi da traje i kada se školski dan odavno završio.

Dete više ne mora ni da bude tamo da bi izgledalo kao da jeste

Za roditelja je teško da prihvati činjenicu da danas ne mora ni da postoji prava fotografija nekog događaja da bi ona postala „dokaz“ nečega. Dovoljna je fotografija lica, dovoljno je nekoliko klikova i alat koji može da napravi sadržaj koji izgleda uverljivo.

Za odraslog čoveka to je možda manipulacija koju treba prepoznati. Za dete može da bude mnogo više od toga. Ako cela grupa u odeljenju vidi fotografiju na kojoj dete izgleda kao da je uradilo nešto čega se stidi, objašnjenje da fotografija nije stvarna ne mora odmah da donese olakšanje. Sramota je stvarna. Strah od podsmeha je stvaran. Pogled drugara u školi je stvaran.

UNICEF je upozorio na rastuću zloupotrebu veštačke inteligencije za pravljenje seksualizovanih lažnih sadržaja sa decom. U istraživanju sprovedenom u 11 zemalja, najmanje 1,2 miliona dece navelo je da su njihove fotografije tokom prethodne godine bile manipulisane u seksualno eksplicitne deepfake sadržaje. Priznaćete… ogromna cifra. To je pokazatelj koliko je problem već izašao iz okvira tehnologije i postao deo stvarnog života dece.

Zato je danas možda važnije nego ikada da decu ne učimo samo kako da se zaštite od onoga što mogu da vide na internetu, već i kako da reaguju kada neko drugi napravi nešto što se tiče njih.

Najteže je biti dete u svetu u kojem ništa ne mora da se zaboravi

Postoji nešto posebno teško u odrastanju danas. Detinjstvo bi trebalo da bude vreme u kojem smeš da pogrešiš. Da kažeš nešto glupo, obučeš nešto zbog čega ćeš se nekoliko godina kasnije smejati sam sebi, imaš prvu simpatiju, pošalješ fotografiju koju ćeš sutra želeti da obrišeš ili uradiš nešto nespretno što će društvo zaboraviti čim zazvoni sledeće školsko zvono.

Internet je promenio pravilo po kojem neprijatne stvari jednostavno prođu. AI ga je dodatno promenio, jer sada čak i ono što se nikada nije dogodilo može da izgleda kao da jeste.

Dete koje tek pokušava da shvati ko je i koliko vredi nečije mišljenje o njemu, odjednom mora da razmišlja i o tome da li neko može da zloupotrebi njegovu fotografiju, napravi lažni sadržaj ili ga ponizi pred ljudima koje svakog dana sreće u školi.

UNICEF u razgovorima sa decom i mladima beleži upravo njihove brige zbog mogućnosti da AI bude iskorišćen za stvaranje obmanjujućih sadržaja i nove oblike nasilja. Deca, dakle, nisu samo korisnici tehnologije. Ona su i grupa koja oseća njene posledice dok još nema dovoljno iskustva da ih razume i obradi.

Dok dodajemo kontrolu, možda zaboravljamo ono najvažnije

Sve je više roditeljskih kontrola, pravila i ograničenja. I sve to ima smisla. Roditelj mora da postavi granice, posebno kada je dete malo. Mora da zna koje aplikacije koristi, sa kim komunicira i kakav sadržaj gleda.

Ali ponekad mi se čini da u toj trci za novim pravilima zaboravljamo ono najvažnije i najvrednije – poverenje.

• Poverenje da će dete doći i reći šta mu se dogodilo.
• Poverenje da neće ćutati zato što se plaši da ćemo mu odmah oduzeti telefon.
• Poverenje da može da prizna da je pogrešilo.
• Poverenje da ćemo ga saslušati i onda kada nam se ono što je uradilo ne dopada.

To poverenje ne nastaje u trenutku krize. Ono se gradi mnogo ranije, kroz svakodnevne razgovore koji nam možda deluju kao sitnice. Kada dete nešto pita, a mi ga ne ismejemo. Kada zajedno pogledamo neki video i pričamo o tome šta smo videli. Kada ga pitamo kako bi se osećalo da neko objavi njegovu fotografiju. Kada razgovaramo o tome zašto nešto nije u redu, umesto da samo kažemo da je zabranjeno.

Jer dete koje zna da može da nam se obrati pre nego što se problem dogodi ima mnogo veću šansu da nam se obrati i kada problem zaista nastane.

O nekim stvarima treba pričati pre nego što se dese

Možda je to jedna od najvažnijih promena koju roditelji moraju da naprave.

Nemojmo čekati da dete postane žrtva cyberbullyinga da bismo prvi put razgovarali o tome. Ne čekati da neko napravi lažnu fotografiju da bismo objasnili šta treba uraditi. Niti da dete bude izbačeno iz grupe ili javno ismejano da bismo ga pitali kome bi se obratilo.

Možemo da razgovaramo unapred, jednostavno i bez drame. Šta bi uradio kada bi neko napravio lažnu fotografiju sa tvojim licem? Šta bi uradio kada bi ti neko tražio fotografiju koju ne želiš da pošalješ? Šta ako svi u grupi počnu da dele nešto ružno o jednom detetu? Kome bi se obratio ako ti se tako nešto dogodi?

Takvi razgovori možda nisu prijatni, ali upravo zato treba da se dogode dok je sve mirno. Kada problem već nastane, dete nema potrebu za još jednim predavanjem o bezbednosti na internetu. Potrebna mu je osoba kojoj veruje.

Kada se dogodi, prvo isključiti osudu

Ovo je možda najteži deo roditeljstva. Kada nam dete dođe sa problemom, naš prvi impuls često bude da pitamo kako je moglo da dozvoli da se to dogodi.

Kako si mogao da pošalješ fotografiju? Kako si mogao da poveruješ? Zašto si bio u toj grupi? Zašto mi nisi ranije rekao?

Ali dete koje je već uplašeno ili postiđeno takvim pitanjima može još više da se zatvori.

Zato u trenutku krize treba da uradimo nešto sasvim suprotno: da isključimo osudu i uključimo poverenje koje smo pažljivo gradili.

Prvo saslušati dete. Pomoći mu da razume da nije samo. Sačuvati dokaze, prijaviti sadržaj ili nalog kada je potrebno i uključiti školu ili druge nadležne institucije ako situacija to zahteva. O tome ko je šta pogrešio i kako je do problema došlo možemo razgovarati kasnije.

U tom trenutku najvažnije je da dete zna da je bezbedno da nam kaže istinu.

Jer dete koje se plaši naše reakcije može pokušati da sakrije problem. A problem koji odrasli ne vide mnogo je teže rešiti.

Šta je AI oduzeo bezbrižnom detinjstvu?

Možda je najtužniji deo cele priče upravo to što od dece tražimo da budu mnogo opreznija nego što smo mi morali da budemo.

Mi smo mogli da napravimo fotografiju koja ostane u albumu. Oni prave fotografiju koja može da završi na nečijem telefonu.

Mogli smo da se posvađamo sa drugom i da sutradan sve bude zaboravljeno. Njihova svađa može da bude snimljena i podeljena.

Uradili smo nešto glupo pred nekoliko ljudi. Njihova greška može da stigne do stotina ljudi.

A sada, sa AI-jem, postoji još jedan sloj straha: nešto što se nikada nije dogodilo može da izgleda kao da jeste.

Teško je biti dete u takvom svetu.

Zato ne možemo deci dati samo još jednu zabranu, još jedno ograničenje i još jednu aplikaciju koja će ih nadzirati. Sve to ima svoje mesto, ali ne može da zameni odnos sa roditeljem.

Ne možemo da napravimo internet bez rizika. Ne možemo da zaustavimo svaki novi AI alat i ne možemo da predvidimo svaku situaciju u kojoj će se dete naći.

Ali možemo da im sačuvamo nešto što nijedna tehnologija ne može da zameni: osećaj da nisu sami.

Možemo da ih naučimo da se zaustave, razmisle i potraže pomoć. Možemo da razgovaramo o teškim stvarima pre nego što se dogode. Možemo da im pokažemo da greška nije kraj sveta i da priznanje problema nije razlog za kaznu. I možda je upravo to ono što danas najviše dugujemo deci. Da, uprkos svemu što se oko njih promenilo, sačuvamo mesto na kojem ne moraju stalno da budu oprezna, savršena i spremna na najgori scenario.

Mesto na kojem mogu da budu deca.

A kada se svet na ekranu jednog dana okrene protiv njih, da znaju da kod kuće postoji neko kome mogu da kažu samo: „Ne znam šta da radim.“

I da će odgovor prvo biti: „Hajde da vidimo zajedno.“

---