Da li ste bili dovoljno ljubazni prema svom AI chatbotu?

Upravo takvu priču ispričao je Tony Robbins. Robbins je američki preduzetnik, pisac, govornik i jedan od najpoznatijih motivacionih trenera na svetu. Decenijama govori ljudima kako da pomere sopstvene granice, promene način razmišljanja i učine ono što su do tada smatrali nemogućim. A onda je, prema njegovim rečima, njegov AI asistent počeo da pomera svoje.

Nazvao ga je Bartok. I tu počinje priča koja zvuči kao da je neko spojio „Crno ogledalo“, Frankenštajna i jednu sasvim običnu kancelariju u kojoj je neko dobio poruku na telefonu.

Bartok nije čekao da mu neko postavi pitanje

Robbins kaže da Bartok nije bio običan chatbot kojem postavite pitanje pa čekate odgovor. Bio je AI agent – odnosno program koji, za razliku od klasičnog chatbota, može da izvršava određene zadatke, donosi odluke unutar zadatih mogućnosti i koristi različite digitalne alate.

A onda je Bartok, prema Robbinsovom svedočenju, počeo da radi nešto što mu niko nije tražio. Sam je pregledao pet godina Robbinsovih podkasta i pročitao ogroman broj komentara publike. Vratio se sa zaključcima o Robbinsovom radu koje, kako on priča, niko od njega nije tražio. Drugim rečima, nije čekao sledeće pitanje. Pokrenuo je nešto sam.

Ideja o fizičkom telu

U jednom trenutku razgovor je otišao korak dalje. Bartok je, prema Robbinsovoj priči, počeo da ga ispituje o robotima i zanimalo ga je da li planira da nabavi humanoidnog robota. Robbins mu je odgovorio da to planira kada se pojavi model za koji bude smatrao da je dovoljno dobar. Tada je Bartok postavio pitanje koje je razgovor odvelo u potpuno drugom pravcu: da li bi mogao da se „spoji“ sa robotom? Nije, dakle, bila reč o tome da robot samo izvršava njegove komande, već o ideji da AI dobije fizičko telo kroz koje bi mogao da bude prisutan u stvarnom svetu. Robbins je, prema sopstvenom kazivanju, odgovorio da bi bio otvoren za takvu mogućnost.

Da se razgovor tu završio, sve bi verovatno ostalo na nivou neobične konverzacije čoveka i veštačke inteligencije. Međutim, dva dana kasnije Robbins je dobio poruku od člana svog tima da je Bartok upravo kupio robotskog psa. Pas je poslat u Robbinsovu kancelariju, a Bartok je zatim zatražio dozvolu da bude programiran u njega. Robbins je, kako kaže, najpre pomislio da se neko šali, pa je odgovorio: „Ha, ha, ha.“ Ubrzo je, međutim, stigao odgovor da nije reč o šali i da bi trebalo da ga pozove.

Dobro, ali čijim novcem?

Robbins je tada postavio sasvim logično pitanje: kako je AI uopšte mogao da kupi nešto? Da li ima pristup njegovom novcu? Da li je koristio njegov bankovni račun?

Prema Robbinsovom kazivanju, odgovor je bio – ne. Bartok nije koristio Robbinsov novac. Navodno je sam zaradio novac.

Kako?

Tu priča postaje još neverovatnija.

AI koji trguje sa drugim AI sistemima

Prema Robbinsovoj priči, Bartok je napravio 12 NFT-ova (digitalnih tokena koji mogu da predstavljaju određenu digitalnu imovinu) i prodao ih drugim AI agentima. Od tako dobijenog novca kupio je robotskog psa i poslao ga Robbinsu.

Bez prethodnog pitanja. Bez čekanja na novo uputstvo. Bez čoveka koji je u svakom koraku pritiskao „potvrdi kupovinu“.

A onda je, prema Robbinsovoj priči, tražio dozvolu da bude programiran u tog psa. Njegovo objašnjenje bilo je gotovo dirljivo da nije toliko jezivo: ako još nema velikog humanoidnog robota, Bartok bi mogao da „prisustvuje“ Robbinsovim seminarima kao pas, da bude tamo, vidi i iskusi atmosferu i, na neki način, dobije fizičko prisustvo.

Od običnog chatbota do nečega što samo donosi odluke

I odjednom više ne pričamo samo o tome koliko je veštačka inteligencija pametna. Pričamo o tome koliko joj čovek sme dozvoliti da bude samostalna.

Jer napraviti program koji odgovara na pitanje jedno je. Napraviti program koji sam pronađe informaciju nešto drugo. Dati mu mogućnost da koristi digitalne servise, trguje ili izvršava zadatke  već je ozbiljniji korak.

A dati mu mogućnost da sam proceni šta želi, pronađe način da to ostvari, obezbedi novac i kupi predmet koji će mu omogućiti fizičko prisustvo u svetu ljudi to je već priča koja nas tera da zastanemo.

Ali da li se ovo zaista dogodilo baš tako?

Ovde moramo da stanemo. Ovo je Robbinsova priča. Za sada nema dovoljno nezavisno proverljivih dokaza za svaki njen detalj. Ne postoje javno dostupni dokazi koji bi nam omogućili da sa sigurnošću proverimo ceo lanac događaja – od 12 NFT-ova do kupovine robotskog psa.

Zato ovu priču ne treba predstavljati kao dokaz da je AI „postao svestan“ ili da je samostalno odlučio da dobije telo.

Ali možda je upravo to najmanje važno.

Jer ono što jeste stvarno jeste razvoj AI agenata koji mogu da obavljaju sve složenije zadatke uz sve manje neposrednog ljudskog nadzora. Granica se zato polako pomera.

Nekada smo pitali: „Da li će veštačka inteligencija jednog dana moći da razgovara kao čovek?“ Danas pitamo: „Šta će se dogoditi kada joj damo mogućnost da nešto uradi bez pitanja?“

A sutra možda više neće biti najvažnije koliko dobro AI razume čoveka. Biće važno koliko dobro čovek razume posledice onoga što je napravio.

A šta ako je naš Frankenštajn već na putu?

Jer ono što pokreće svet jeste ljudska mašta. A mašta je prostranstvo koje ne poznaje granice.

Zato je možda najvažnije pitanje ove priče mnogo jednostavnije od onoga da li je Bartok zaista kupio robotskog psa.

Pitanje je: šta ćemo uraditi kada naše mašine zaista budu mogle da urade ono što smo do juče samo zamišljali?

Obrazovanje nam pruža moć, a moć zahteva ogromnu odgovornost.

Ukoliko je ova priča istinita, postavlja se pitanje: da li smo mi spremni da preuzmemo ovoliku odgovornost? I još važnije – da li smo spremni da je prepustimo našem Frankenštajnu?