Uticaj ekrana na razvoj male dece

Čini se da su se nekad roditelji takmičili u razgovorima sa prijateljima kada su odgovarali sa koliko godina im je dete progovorilo. Danas, sa generacijom Z i mlađim to pitanje više nije glavna tema. Stručnjaci upozoravaju da je sve više dece koja progovore tek u četvrtoj godini, a da tome doprinosi i prerana upotreba ekrana. Više od 50 odsto predškolaca ima probleme sa govorom, a nisu ni retki slučajevi da deca sa dve ili tri godine ne znaju ni jednu reč. 

Prema pedijatrima, period od rođenja do tri godina je veoma važan za razvoj vida, formiranje govornog aparata i obogaćivanje rečnika bebe. To je period kada deca treba da provode vreme sa roditeljima/starateljima i vršnjacima.

U jednoj od studija Bolnice za bolesnu decu u Kanadi, sprovedenoj na oko 900 dece uzrasta između šest meseci i dve godine, istraživači su otkrili da su oni koji su provodili više vremena koristeći digitalne uređaje imali veću verovatnoću da će kasnije progovoriti u poređenju sa decom koja nisu toliko koristila uređaje. 

Istraživači kažu da nisu pronašli nikakav uticaj vremena provedenog ispred ekrana na druge komunikacijske veštine, kao što su gestikulacija, govor tela ili društvene interakcije. Ali da je uticaj na govor neophodno i dalje istraživati.

„Ovi rezultati pokazuju da ako roditelji pokušavaju da se pozabave jezičkim razvojem svog deteta pomoću obrazovnih aplikacija, to verovatno ne funkcioniše na nivou populacije”, kaže dr Dženi Radeski, vanredna profesorka razvojne bihejvioralne pedijatrije na Univerzitetu u Mičigenu i članica izvršnog odbora Saveta za komunikacije i medije Američke akademije za pedijatriju.

Iako nije bila uključena u studiju ona ukazuje da postoji veliki broj razloga zašto Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se ne koriste ručni uređaji ili računari za decu mlađu od 18 meseci i umesto toga podstiče roditelje da iskoriste ovo kritično vreme tako što će se direktno angažovati sa svojim bebama. O tome kako roditelji mogu da upravljaju uređajima svoje dece od rođenja do 17 godina, već smo pisali.

Radeski kaže da studije sugerišu da deca u najranijem dobu nisu u stanju da razumeju vezu između dvodimenzionalnog sveta na ekranu i trodimenzionalnog sveta oko sebe. 

„Čak i ako mogu da imitiraju ono što vide na ekranu, ne mogu uvek to da prenesu u stvarni svet i ostatak svog života. Simboličko razmišljanje i fleksibilnost pamćenja su nešto što aplikacije nisu uspele da prevaziđu, bez obzira koliko su interaktivne”, kaže ona.

Iako roditelji izlažu svoje bebe digitalnim uređajima sa obrazovnim sadržajem, to vreme provedeno ispred ekrana ne mora da znači da pomaže njihovom razvoju. Radeski napominje da količina vremena provedenog ispred ekrana koju mala odojčad provode zapravo može odražavati društvene, kulturne i ekonomske faktore koji bi mogli da imaju više veze sa tim koliko se roditelji osećaju pod stresom ili koliko je dosledna briga o detetu. Za to su potrebna dodatna istraživanja.

Važno je da se stvori prostor i vreme bez interneta kako bi porodice mogle da postave granice za vreme provedeno ispred ekrana, da se stvori prostor za živu interakciju licem u licem sa decom i više vremena provede u oflajn aktivnositma.

Kako ekrani utiču na decu?

Kada smo videli da ekrani mogu da imaju negativan uticaj na razvoj dece, važno je da svaki roditelj/staratelj razume razloge za to.

Deca uče kroz komunikaciju: kontaktom očima, izrazima lica, slušanju pravih glasova, imitiranju zvukova, kroz igru i društvenu interakciju. Na ovaj način uče kako jezik funkcioniše. Ekrani, s druge strane, ne pružaju dvosmernu, smislenu komunikaciju, koja je neophodna za govor – već se ona odvija u jednom smeru.

Zašto prekomerno vreme provedeno ispred ekrana može da odloži vreme kada će dete progovoriti? Razloga je nekoliko:

Manje ljudske interakcije – govor se razvija samo kada dete ima kontakt sa pravim ljudima. Kada ekrani zamene razgovore, deca propuštaju komunikacijsku praksu koja im je potrebna kako bi naučili da govore;

Smanjen kontakt očima – Kontakt očima pomaže deci da razumeju ton i emocije i skretanje komunikacije. Ekrani s druge strane odvlače pažnju od primećivanja lica ljudi;

Pasivno slušanje, a ne aktivno učenje – Skrolovanje na ekranu ili gledanje video-snimaka je pasivno. Deca ne moraju da reaguju, imitiraju ili razmišljaju dok to rade, što usporava izražajne jezičke veštine;

Prekomerna stimulacija – Brzo pokretna grafika/animacija, glasni zvukovi i (napadne) boje mogu preopteretiti mozak malog deteta. Ovo im otežava fokusiranje na komunikaciju u stvarnom svetu;

Ograničeno proširivanje vokabulara – Deca uče nove reči slušajući ih u određenom kontekstu. Ekrani ih izlažu velikom broju nasumičnih reči bez pravog značenja ili ponavljanja.

Kada treba da se reaguje?

Još jednom da ponovimo – vreme provedeno ispred ekrana može uticati na govor vašeg deteta. Ukoliko ste zabrinuti, obratite pažnju na ove upozoravajuće znake: kasno progovaranje, ograničen vokabular, nedostatak gestova (pokazivanje, mahanje), slab kontakt očima, izlivi besa zbog teškoća u izražavanju potreba, traženje ekrana umesto odnosa sa ljudima, neodazivanje na njihovo ime, teškoće u praćenju jednostavnih uputstava.

Ako primetite nekoliko ovih znakova, možda je vreme da smanjite izloženost ekranu i konsultujete logopeda.

Koliko je vremena provedenog ispred ekrana bezbedno možete čitati u posebnom tekstu. I zapamtite – ekrani nikada ne bi trebalo da zamene razgovore!