Kako da ostanemo informisani, a da ne sagorimo? Pitali smo novinara Radovana Seratlića

Medijski prostor, u kom živimo, je neprekidna traka vesti sa visokim naponom, gde se krize i senzacije smenjuju brže nego što možemo da ih procesuiramo. Naša svakodnevica je zatrpana informacijama koje često ne donose nikakvu vrednost, već samo unose zebnju i nesigurnost. Taj suludi tempo nas ne čini pametnijima, već površnijima, kradući nam fokus i sposobnost da budemo prisutni u sopstvenom životu. 

Gde se krije zamka naše bezbedne zone komfora u kojoj lakoverno gutamo plasirane priče i zašto nam je postalo lakše da budemo preplavljeni tuđim narativima nego da se na trenutak isključimo? U razgovoru sa novinarom Radovanom Seratlićem tražimo profesionalni, mentalni kompas za navigaciju kroz ovaj digitalni šum. Pokušavamo da saznamo kako prepoznati manipulacije u javnom prostoru, gde grešimo u pokušaju da budemo „u toku” i šta zapravo znači biti istinski, a ne lažno informisan čovek danas.

Mnogi od nas dan započinju uz telefon – vesti, portali, društvene mreže. Da li je to zaista dobar način da se uđe u dan ili informacije mogu i da sačekaju – i gde se tu, po Vašem iskustvu, najčešće pogreši?

– Otvaranje mreža i portala odmah posle otvaranja očiju može da zatvori protok misli i dobro raspoloženje pa je, a to sam nedavno otkrio, pametnije ujutru odgledati neku seriju ili lagani dokumentarac. Vesti neće nigde, sačekaće vas u dnevniku ili vestima kojima verujete. U moru proizvodnje i plasiranja sadržaja, dobro je probrati i unapred se zaštititi od gomilanja nebitnog ili toksičnog. Novinari i urednici koji svakodnevno odabiraju šta je vest, a šta podvala ili spin najbolje znaju koliko je iscrpljujuće pratiti sve pa je dobro poštedeti se gde god je to moguće.

Koliko nas zapravo opterećuje način na koji pratimo vesti tokom dana – to stalno vraćanje, proveravanje i prekidanje? I koliko to na kraju utiče na to da li se osećamo informisano ili preopterećeno?

– Osećaj preopterećenosti u Srbiji proteklih godinu i po dana je neminovan, jer živimo svakodnevnu vanrednost. Ono što se kod nas dešavalo u jednoj nedelji, države u komšiluku ne prožive za celu godinu: po intenzitetu, emocionalnoj uključenosti, osećaju zebnje, nesigurnosti. Kada sam pravio pregled 2018. godine u formi dokumentarca, shvatio sam da su događaji te godine mogli da se nabroje na prste dve ruke. Sada je drugačije i treba uključiti jedan jednostavan filter: posmatrajmo šta je neko uradio, a ne šta je neko izjavio i biće nam jasno da je i u periodima vanrednosti vesti mnogo manje nego što nam ostaje kao utisak. 

Koja je najčešća greška koju ljudi prave kad pokušavaju da budu „u toku“?

– Najčešća greška je slediti samo jedan izvor informisanja. Ipak, treba biti oprezan da nas drugi kanali ne kontaminiraju, jer su neretko toksični. Idealno bi bilo kada bi vest mogla da se prati od njenog izvora – baš kao i reka ili potok, najčistiji su na početku, posle je zaprljaju i to uglavnom ljudi. Verujte lokalnim medijima koji rade profesionalno i svakodnevno donose crtice iz malih sredina koje oslikavaju našu stvarnost, a često su zapostavljene zbog “prečih” nacionalnih tema i politika. Greške najčešće gutamo nasedajući na neproverenu senzaciju, a društvene mreže su ih prepune.

Postoji li neka vrsta „mentalnog filtera“ koji ste razvili kroz posao – nešto što obični čitaoci nemaju, a mogli bi da nauče?

– Zadovoljan sam kada na vreme detektujem prodavce magle: oni su u politici, na mrežama, u javnom diskursu, neretko su i uspešni. Prepoznam ih po tome što u prvih minut ili dva ne kažu ništa, posle njihovih tirada nisam ni za šta bogatiji i iz svega toga ne mogu da izvučem vest ili bar pozitivan utisak. 

Kada informisanje/korišćenje društvenih mreža prelazi u preopterećenost – šta je prvi signal koji primetite kod sebe?

– Slabiji fokus, površnost, hiperkonzumacija sadržaja koji je rezultat hiperprodukcije. U poslednje vreme, kada odem na odmor i odložim sve aplikacije i novine, potrebna su mi tri ili četiri dana da se potpuno isključim i da budem prisutan u sadašnjem trenutku. Prijaju mi dani kada uspem da zaustavim bilo kakvu informaciju da s ekrana zadre u mene, oni su retki i uglavnom traže neki boravak, ili još bolje, neku aktivnost u prirodi.

Kada pogledate kako ljudi danas prate vesti – šta Vam deluje kao najtiša, ali najopasnija navika koju smo usvojili?

– Najopasnija “zamka” je biti u zoni konfora i vest ostaviti neproverenom. U vreme najveće distribucije vesti, nikada nije bilo više lakovernih, a mi smo i dalje televizijska nacija i glasačko telo koje predizborni utisak stiče upravo na tv kanalima. Društvene mreže tu samo odmažu, jer je tamo milion autora, urednika, objavljivača koji informacije lansiraju bez ikakve odgvornosti. S druge strane, mreže odolevaju cenzuri te je njihova uloga u kriznim trenucima dragocena, ali i tada provera ostaje prvi korak.

Da li je uopšte moguće „isključiti se“, a ostati odgovoran i informisan – ili je rešenje nešto drugo?

– Moguće je, ali privremeno. Zapravo, to zaslužujemo čak i mi kojima su vesti posao. Od sve više ljudi čujem kako su izbacili televizor iz kuće ili ga koriste samo za serije. E upravo oni me najčešče pitaju da im prepričam i sublimiram šta se desilo u, na primer, poslednjih mesec dana. Ako se od vesti suviše udaljite, nema sumnje da će vas one stići: na šalterima za račune, u prodavnici, na benzinskoj pumpi i, na kraju, na biračkom mestu.

Šta bi, po Vašem mišljenju, značilo biti „dovoljno informisan“ danas?

– Dovoljno informisan čovek je onaj koji zna kako mu je raspoložen prvi komšija, onaj koji je sumirao dan sa svojim bližnjiima, onaj koji je svestan kako je raspodelio sopstevno vreme i napore i koji motri na odgovornost ljudi koji u naše ime i za naše pare donose odluke.

Kada biste morali da date samo jedan savet: kako da budemo u toku, a da ne izgorimo – šta bi to bilo? Postoji li neki novinarski „trik”?

-Odaberite kanal informisanja koji vas nikada nije izneverio ili doveo u zabludu.