Vidi, svete, moje dete. Deca kao digitalna radna snaga

Istraživanja UNICEF-a već godinama upozoravaju da su deca sve ranije i sve više prisutna u digitalnom prostoru, često bez jasnih granica, uputstava i mere gde se zapravo nalaze i ko ih posmatra. U izveštajima se navodi da deca internet ne doživljavaju kao javni prostor, već kao produžetak sobe u kojoj se osećaju sigurno. Upravo zato ne prave razliku između privatnog i javnog, niti mogu da sagledaju dugoročne posledice onoga što dele. UNICEF posebno naglašava da deca mlađeg uzrasta nemaju razvijene kognitivne i emocionalne mehanizme da razumeju rizike izlaganja, manipulacije pažnjom i komercijalne eksploatacije, što ih čini posebno ranjivom grupom u digitalnom okruženju.

Zašto je pogrešno da deca „rade“ na internetu

Kada dete redovno snima sadržaj, pojavljuje se u videima, ima publiku, očekivanja i ritam objavljivanja, ono zapravo ulazi u zonu rada, čak i ako se to naziva igrom ili zabavom. Problem je što taj „rad“ nije prepoznat kao takav i što ne postoji sistem koji bi dete štitio. U digitalnom prostoru ne postoje jasne regulative koje kontrolišu rad dece, njihovo radno vreme, pritisak performansa, pravo na odmor ili psihološku zaštitu. Regulacije su važne jer štite dete od preopterećenja, zloupotrebe i odgovornosti koju ono kao dete ne može da nosi. Bez njih, granica između detinjstva i obaveze se briše, a dete preuzima ulogu za koju nije razvojno spremno.

Digitalni otisak i navikavanje na pažnju javnosti

Sve što se jednom objavi na internetu ostavlja trag. Digitalni otisak nije apstraktan pojam, već zbir snimaka, fotografija i informacija koje prate dete kroz godine, bez obzira na to da li se ono kasnije s tim sadržajem slaže ili ne. Dodatni problem tj. pritisak stvara i to kada se dete navikne na stalnu pažnju javnosti. Lajkovi, pregledi i komentari postaju potvrda vrednosti, a tišina se doživljava kao gubitak. Takva vrsta pažnje je nestabilna, nepredvidiva i često surova, a deca nisu emocionalno opremljena da se s tim nose. Umesto sigurnosti, razvija se potreba za stalnim dokazivanjem, a umesto igre – očekivanje reakcije. Nije strašno kada za detetom ostaju neke stvari koje će ono prerasti. Svi mi evoluiramo. Problem je što su deca deci najstrože sudije. Podložni su ismevanju od svojih drugara koji protok vremena i sazrevanje ne vide kao prirodan sled sazrevanja. Pa ono što je nekad bilo, danas postaje pase u našim glavama,ali na internet biva zapamćeno kao digitalni otisak. 

Rad dece na još uvek nepoznatom terenu –internetu,  ne sme biti priznat kao verifikacija posebnosti, talenta, umeća naše dece. Deca se moraju obasipati pažnjom, bezbrižnošću i stalnim kontaktom, jer ono ˝vidi, mama, šta umem˝ prebrzo postane ˝mama, izađi iz sobe˝. Do tada je jedini ispravan način da se simulira odnosno nauči kako funksioniše svet odraslih – igra. Rad dece na internetu ili van njega s razlogom zabranjen zakonom.