Kampovi za odvikavanje od interneta
Ako kažemo da smo ponosni na sve ono što savremeno doba nosi, a pri tom mislimo samo na njegova pozitivna dostignuća, možda je krajnje vreme da sebi postavimo jedno neprijatno pitanje: da li je internet dobar sluga, ali zato mnogo gori gospodar?
Gotovo je nezamislivo da danas postoji i jedan kutak na planeti koji nije, makar delimično, došao u dodir sa digitalnom revolucijom. Od proučavanja drevnih civilizacija do prenosa dnevnih vesti, od umetnosti i nauke do klimatskih upozorenja – svet je premodeliran tako da informacije budu dostupne svakom čoveku, u istom trenutku, bez posrednika. Pre samo nekoliko decenija, ovakva slika delovala bi kao čista utopija.
I upravo tu, u toj tački između utopije i svakodnevice, počinje problem.
Postoji li zaista zavisnost od interneta?
Iako „zavisnost od interneta“ još uvek ne postoji kao jedinstvena, zvanična dijagnoza u svim psihijatrijskim klasifikacijama, savremena psihologija i psihijatrija već godinama govore o problematičnim obrascima korišćenja digitalnih tehnologija. Posebno se izdvajaju poremećaji koji imaju jasne simptome kompulzivnog ponašanja, gubitka kontrole i negativnog uticaja na svakodnevni život.
Najčešće se govori o zavisnosti od video-igara, koja je i formalno prepoznata u međunarodnim klasifikacijama bolesti – gaming disorder. Kod ovih osoba, igrice prestaju da budu razonoda i postaju glavni način regulacije emocija, bekstva od stresa, neuspeha ili socijalnih teškoća. Pored toga, sve češće se pominje i problematično korišćenje društvenih mreža, gde potreba za stalnom proverom notifikacija, lajkovima i potvrdom dovodi do anksioznosti, poremećaja pažnje i osećaja praznine kada je osoba offline.
Tu su i oblici kompulzivnog surfovanja, online kockanja, pa čak i zavisnosti od stalne konzumacije vesti, gde osoba neprestano traži nove informacije, iako joj one povećavaju stres i osećaj ugroženosti. Grane online pornografije koje takođe izazivaju neku vrstu socijalne paralize. Ljudi nisu u stanju da ostvare zdrave emotivne ili fizičke odnose offline. Ne umeju ni da ih projektuju u svojoj mašti, jer ne postoji šema po kojoj bi se vodili. Pored toga, sve češće se pominje i problematično korišćenje društvenih mreža, gde potreba za stalnom proverom notifikacija, lajkovima i potvrdom dovodi do anksioznosti, poremećaja pažnje i osećaja praznine kada je osoba offline.
Tu su i oblici kompulzivnog surfovanja, online kockanja, pa čak i zavisnosti od stalne konzumacije vesti. U burnim vremenima ova vrsta zavisnosti se čak I društveno toleriše i odobrava iako je ona zapravo jednako opasna po ljudsku psihu. Dovodi do burn-outa, anksioznosti i depresije.
Kada društvo posegne za ekstremima: kampovi i „lečenja“
U pokušaju da odgovore na ovaj novi oblik problema, neka društva su otišla u krajnost. Najpoznatiji primer dolazi iz Kine, gde su se početkom 2000-ih pojavili tzv. kampovi za odvikavanje od interneta. Formalno predstavljeni kao rehabilitacioni centri za mlade, u praksi su često funkcionisali kao zatvorene institucije sa vojničkom disciplinom.
Posebno je kontroverzan slučaj kampova u kojima su korišćene metode elektrostimulacije pod izgovorom terapije. Iako je zvanično zabranjena primena elektrošokova u lečenju zavisnosti od interneta, brojna svedočenja bivših polaznika ukazuju na fizičko nasilje, psihološku torturu i potpunu izolaciju od spoljnog sveta. Zbog zatvorenog tipa ovih ustanova, neamo konkretne dokaze ali dovoljan broj slučajeva je dospeo u javnost da bi kampovi bili zatvoreni i međunarodno osuđeni.
Ovi primeri otvaraju ključno pitanje: da li se borimo protiv zavisnosti ili protiv simptoma dubljih društvenih i psiholoških problema?
Šta zapravo stoji iza digitalne zavisnosti?
Istraživanja pokazuju da internet sam po sebi retko kada jeste uzrok. On je češće sredstvo. Iza kompulzivnog korišćenja digitalnih sadržaja često se kriju anksioznost, depresija, osećaj neuspeha, socijalna izolacija ili manjak emocionalne podrške. Digitalni svet nudi brzo olakšanje, osećaj kontrole i privid pripadnosti, ali dugoročno produbljuje problem. Ne postoji zaljubljena, zadovoljna, ispunjena osoba koja bi primera radi otkazala izlazak ili druženje zarad skrolovanja na mrežama. A, ako i postoji, onda problem treba tražiti na drugom mestu.
Drastične mere, zabrane i represija ne samo da ne daju rezultate, već mogu dodatno da traumatizuju osobu, naročito kada su u pitanju deca i adolescenti. Izolacija, nasilje i prisilna kontrola ne rešavaju uzrok, već samo privremeno uklanjaju sredstvo. Čim se osoba vrati u isto okruženje, ponašanje se često vraća, ponekad još intenzivnije.
Šta je onda rešenje?
Edukacija o samokontroli jeste važan deo odgovora, ali ne i dovoljan. Potrebno je mnogo šire razumevanje odnosa koji gradimo sa tehnologijom. Prevencija počinje u porodici i obrazovanju, kroz razgovor o emocijama, granicama i realnim potrebama koje internet često samo prikriva.
Kod ozbiljnijih oblika zavisnosti, ključnu ulogu ima psihološka podrška, individualna ili porodična terapija, rad na uzrocima, a ne samo na ponašanju. Umesto izolacije i kažnjavanja, potrebni su struktura, razumevanje i postepeno učenje drugačijih načina regulacije stresa i frustracije.
Možda je najveći izazov savremenog doba upravo u tome da naučimo da živimo sa tehnologijom, a ne protiv nje. Internet jeste jedna od najvećih tekovina modernog vremena, ali samo ako ostane ono što je trebalo da bude alat. Onog trenutka kada postane gospodar, cena koju plaćamo prestaje da bude digitalna i postaje duboko ljudska.
Klinike i programi za lečenje zavisnosti od interneta i digitalnih medija
U Srbiji i regionu postoje privatne i državne klinike koje se bave ovim problemom. Neke od njih, kako navode – u intenzivnom periodu lečenja koji traje od 6 do 8 nedelja, koriste i medikamentnu terapiju koja prati psihoterapiju. U početku su seanse svakodnevne, dok kasnije one bivaju na nekoliko nedelja u vidu kontrola.
U Indiji je tokom leta 2025. puštena u rad klinika specijalizovana za ovaj vid problema. Ona ima i posebno odeljenje koje se odnosi na cyber-bulling, a na njoj rade pedijatri koji se bave kako žrtvama tako i agresorima istog. To je daleko drugačiji pristup od onog koji se viđa u Kini, a mi smo na društvenim mrežama tome svedočili delimično.
Nameće se jedno možda utopijsko ili čak etičko pitanje – kada smo zaboravili da primećujemo otuđenost jedni od drugih? Da li se ova bolest ušunjala u svakog od nas i samo čeka pogodne uslove da se aktivira? Ekran neka bude prozor u svet, al zato kvaka na vratima pravog sveta neka uvek bude u našoj ruci.
