Fauxstalgia ili zašto mladi pate za vremenima koja nisu doživeli

Ako ste aktivni korisnici društvenih mreža, niste mogli a da ne primetite – neka prošla vremena se vraćaju na velika vrata. Nismo se vratili samo dvadesetak godina unazad, već su mladi odlučili dobro da zagrebu po istoriji čitave pop kulture, te inspiraciju za svoj sadržaj, ali i nove modne trendve pronalaze u 80-im i 90-im. Glomazni, old-school televizori, VHS vizuelni efekti, mnogo glitera, naramenice, podvrnuti rukavi, teksas u svim varijantama, čak i u obliku plitkih farmerica; kaiševi sa velikim kopčama, izražen nakit, boje, pisma, retro razglednice, retro filteri, retro kupaći kostimi, reference na pop ikone… Možda to sve ne bi bilo tako čudno, da taj sadržaj kreiraju oni koji su se u tim periodima momčili i devojčili – međutim, takve objave dolaze od onih koji u to vreme nisu bili ni rođeni, ili su bili tek bebe. Da li su mladi siti brzine u kojoj živimo, osećaju li današnje trendove kao tuđe i nametnute ili su pali pod uticaj priča o “zlatnim periodima” koje su slušali od roditelja? Da li novo, digitalno, ono njihovo, zapravo njima nije dovoljno dobro? Da li se ovde radi o prolaznom trendu? Na sva ova pitanja odgovor bi mogao da bude – fauxstalgija.

Fauxstalgija – o čemu se zapravo radi?

Fauxstalgija se može opisati upravo tako – kao nostalgija koja nije zasnovana na ličnom iskustvu ili sećanju, već pre na kulturnim artefaktima, estetskim kodovima i online interpretacijama prošlih decenija.  Tu čežnju, za prošlošću, često podstiču i mediji, muzika, ali i starije generacije svojim pričama. Ovaj fenomen objašnjava zašto se mlađe generacije mogu osećati, na neki način, povezano sa određenim istorijskim periodima, ali i razlog zbog kojih toliko mnogo ljudi ceni retro dizajn, trendove i stilove.

I istraživanja potvrđuju da se kod mlađih generacija, naročito kod generacije Z,  javlja želja za estetikom i astmosferom 80-ih, 90-ih i ranih 2000-ih. Čak i jedna studija sa instituta Human Flourishing Lab, otkriva da ova generacija iskazuje takozvanu “istorijsku nostalgiju” – odnosno nostalgiju za epohama koje su prethodile njihovom rođenju. Mnogi to povezuju pre svega sa popularnom kulturom, kultnim muzičarima, umetnicima i glumcima iz tih godina – a čija dela i dalje žive. Da li nam to onda potvrđuje onu čuvenu rečenicu naših roditelja, baka i deka: “Nekada se sve radilo kvalitetnije”? Moguće. Sasvim je jasno da kvalitet opada u vremenima masovne proizvodnje, jer tada kvantitet postaje prioritet. Potrošačko društvo u kojem živimo sve, pa i kulturu, čini se brzo izgustira – pa ne čudi onda što je malo onih stvari koje uspeju da se zadrže. No, to je već neka druga priča. 

Manifestacije fauxstalgije uključuju:

• modne izbore – Y2K trendove, ili trendove iz 80-ih, 90-ih itd.
• filtere koji imitiraju analogni izgled (popu VHS, lo-fi i sl.)
• povratak starim tehnologijama i hobijima – na primer korišćenje analognih fotoaparata
• kulturne reference (muzičke, filmske…) koje su nastale pre vremena osobe koja se na njih oslanja

Zašto se mladi okreću istoriji?

Stručnjaci ukazuju na nekoliko međusobno povezanih, a ključnih faktora:

• Nesigurnost sadašnjice – Generacija Z je odrasla u dobu digitalne prezasićenosti, ekonomskih turbulencija i, često, pod velikim stresom. U takvom okruženju povratak u neka “jednostavnija” vremena može biti poput mentalnog odmora.
• Digitalni odmor – Danas je sve “sada i odmah”, a analognost i prelazak na estetiku prošlosti donosi kontrast – što na neki način oslobađa od potrebe za stalnim online prisustvom.
• Re-artikulacija – Iako ne postoji direktno iskustvo, kultura i internet omogućavaju da se ti kodovi prošlih vremena re-artikuliraju, prilagode i koriste kao identitetski alati. Na taj način, mladi oblikuje sebe kroz retro estetiku.
• Trendovski ciklusi i komercijalizacija – Umetnici, bilo da se radi o modnim kreatorima, rediteljima, slikarima, dizajnerima ili muzičarima, često recikliraju stilove iz prošlosti. Svoj rad oslanjaju na rad prethodnika, nekih velikana pod čijim su uticajem stvarali. Ta pojava recikliranja često se naziva i 20-godišnji ciklus. Naravno, važno je istaći da su mnogi modni trendovi, muzičke numere i stilovi postali ikonični – prepoznatljivi kao neizostavan deo kada se govori o pop kulturi.
• Estetika i privlačnost – Ono što je nastalo pre 10, 20 ili više godina, danas, u vremenu kada se sve brzo menja, dovoljno je staro da se “proda” kao novo. 

Naravno, ovde je bitan i momenat odrastanja. Što bi rekli, važno je šta su vam puštali kad ste bili mali.

Mladi često “oživljavaju” duh prošlosti kroz kupovinu u second hand radnjama, gde pronalaze autentične komade koji nose priču – od čuvenih, i danas jednako omiljenih, Levis 501 farki, do jakni sa logotipima brednova koji su nekada bili simboli statusa. Na društvenim mrežama su sve popularniji profili koji spajaju retro estetiku s lokalnim elementima – stari TV kadrovi, domaće reklame, VHS snimci i “jugonostalgija” – a sve to u nekom novom, drugačije upakovanom vizuelnom ruhu. 

Međutim, nije to samo stil za mnoge tinejdžere to je način da pripadaju zajednici koja deli ista interesovanja. Kroz retro estetiku izražava se i stav  zauzima se i distanca u odnosu na potrošačku kulturu hiperprodukcije, iskazuje želja za autentičnošću. Moglo bi se reći da je fauxstalgija način da se kroz ono staro ispriča nešto novo – o sopstvenom identitetu, pripadnosti i duhu jednog vremena. 

Zašto idealizujemo prošlost?

Nostalgija nije samo setna emocija, naprotiv – stručnjaci kažu da to može biti  mehanizam zaštite. Kada se suočimo sa nesigurnošću i ubrzanim promenama, um se okreće periodu koje nam deluje jednostavnije, toplije – drugim rečima, poznatije. Psiholozi ističu da nostalgija zapravo povećava osećaj smisla i pripadnosti – može delovati kao “emocionalni imuni sistem” protiv stresa i anksioznosti. Upravo zato često pamtimo samo ono lepo, a potiskujemo ono teško. Naš um u tim trenucima bira da se ne seća dosade, ograničenja i stresa prošlih vremena, već samo lepih emocija koje stvaraju osećaj topline i zajedništva. Dodatno, tu treba spomenuti i ulogu medija i društvenih mreža, odnosno kolektivnu rekonstrukciju prošlosti – proces u kojem zajednice na mrežama često redefinišu neko doba prema današnjim osećanjima. Tako biramo da 90-te ne prikazujemo kroz političke i društvene probleme, već kroz pop kulturu, modu i bezbrižnost detinjstva bez tehnologije. 

Kada je reč o fauxstalgiji, odnosno o nostalgiji za erama koje mladi nisu doživeli – ona je deo kolektivnih slika prošlosti, koje se šire društvenim mrežama. Sami mediji, brendovi, pa na kraju i algoritmi održavaju taj trend jer on izaziva prijatne emocije, pa te objave postaju lako deljive, stvarajući tako idealizovanu sliku nekadašnjeg sveta. U vremenu neizvesnosti, kada sadašnjost donosi previše opterećenja retro postaje flaster. Tako fauxstalgija suštinski otkriva duboku potrebu za stabilnim osloncem i  razumevanjem sebe kroz prošlost koju nismo doživeli – kako bismo iz nje crpeli smisao za sadašnjost i budućnost.