Profesorka matematike: Učenje ne pripada samo učionici – učimo za život

Svoje đake vodi kroz svet brojki i apstrakcije, ali nikada ne zaboravlja da iza svake formule stoji rešenje, objašnjenje, da stoje ljudi – njihova pitanja i radoznalost. Sa jednakom strašću prilazi brojevima, jednačinama, geometriji, kao i problemima svojih učenika,  izazovima u digitalnom svetu i društvenim promenema koje oblikuju školu.

Milena Marić, profesorka matematike iz Devete gimnazije ,,Mihailo Petrović Alas” u Beogradu, nije samo predavač, već i vodič, saradnik i podrška. Njena učionica nije samo prostor u kojem se sabira i oduzima, već pre svega mesto poverenja, ambijent u kojem se razvija kritičko mišljenje i otkrivaju sopstvene sposobnosti. Svojim primerom Milena pokazuje kako izgleda pravi profesor – onaj koji znanje ne prenosi samo kroz zadatke, već kroz poruke koje ostaju dugo i nakon što se brojevi sa table obrišu. Sa Milenom smo razgovarali o matematici, društvenim mrežama, odnosu sa učenicima i učenju kao celoživotnom konceptu.

Mnogi kažu da je matematika „bauk“. Zašto mislite da učenici često imaju otpor prema ovom predmetu? Kako im vi rušite taj strah i približavate matematiku na drugačiji način?

Matematika se često predaje bez povezivanja sa životnim situacijama, što je veliki propust. Kada učenici ne mogu da vide svrsishodnost onoga što rade dolazi do otpora. U svom radu nastojim da tu barijeru srušim tako što matematiku uvodim kroz projektne zadatke i praktične primere iz života. Na taj način učenici sami dolaze do odgovora na pitanje „šta će to meni“. Matematika jeste apstraktna nauka, ali je moguće približiti je učenicima tako da je dožive kao alat, a ne prepreku. Na primer, u trećem razredu radimo dosta geometrije. Umesto da geometrijske oblike posmatramo samo kroz udžbenik, osvrnula sam se na arhitekturu Novog Beograda, koja obiluje stereometrijskim oblicima. To smo iskoristili u projektu u kojem su učenici računali koliko je potrebno solarnih ploča da bi se zagrejao određeni objekat. Na taj način matematika postaje deo realnog problema koji oni razumeju i žele da reše. Dodatno, važno mi je da učenici uoče vezu između apstraktnog računa i svakodnevnog života i kroz finansijsku pismenost. U nekim oblastima matematike moguće je veoma prirodno uvesti pojmove ličnih finansija, štednje ili planiranja budžeta, čime učenici uviđaju da se matematika krije u mnogim njihovim svakodnevnim odlukama. Na taj način, učenici se ne plaše matematike, već je doživljavaju kao izazov i priliku da otkriju njenu praktičnu vrednost.

Kako izgleda uloga profesora danas, u vremenu društvenih mreža i kratke pažnje? Da li koristite digitalne alate u nastavi i na koji način?

Uloga nastavnika danas je znatno drugačija nego ranije – učenici žive u svetu društvenih mreža i kratke pažnje, pa mi više nismo samo predavači, već i motivatori. Prvih pet minuta časa je ključno. Ako tada ne privučete pažnju učenika, vrlo lako ih izgubite za ceo čas. Zato nastojim da početak svakog časa bude zanimljiv – kroz pitanje, primer iz života ili mali digitalni izazov. Digitalne alate koristim kao prirodnu podršku nastavi. Oni nisu sami sebi svrha, već sredstvo da učenicima matematika bude bliža i jasnija. Kroz različite aplikacije, simulacije i interaktivne zadatke učenici mogu da vizuelizuju pojmove, testiraju ideje i odmah vide rezultate svog rada. Na taj način, čas postaje dinamičniji, a matematika dobija novo lice – bliže njihovom svetu i navikama. Upravo zbog toga što živimo u vremenu društvenih mreža, važno mi je da se približim učenicima i kroz kanale koje oni svakodnevno koriste. Tako sam, radeći sa koleginicom na jednom projektu, iskoristila popularnost Instagrama među mladima i počela da postavljam edukativne sadržaje baš na toj platformi. Na taj način učenici spontano dolaze u kontakt sa matematikom i finansijskom pismenošću, a učenje izlazi iz učionice i prelazi u prostor koji im je blizak i prirodan.

Pokazujete da društvene mreže mogu biti i mesto učenja i motivacije. Da li kao profesorka i razredna razgovarate sa njima o tome šta znači biti odgovoran i bezbedan korisnik društvenih mreža?

Apsolutno. Biti profesor za mene je poziv, a ne samo zanimanje, i zato smatram da je naša uloga mnogo šira od samog predmeta koji predajemo. Nekada je potrebno izaći iz okvira matematike i razgovarati o važnim temama, kao što je bezbednost na internetu. Kako i sama koristim društvene mreže u radu sa učenicima, osećam obavezu da ih podsetim i na rizike koje svaki izlazak na internet nosi. Oni umeju da slušaju i zaista reaguju kada o tome govorite otvoreno i kroz primere iz njihove svakodnevice.

Na svojim mrežama govorite i o ličnom razvoju- koliko o tome pričate i sa svojim učenicima i na koji način?

Da, verujem da čovek treba stalno da se usavršava, a mi nastavnici posebno. Sa učenicima ne govorim direktno o značaju permanentnog usavršavanja, već im to pokazujem sopstvenim primerom. Smatram da je takav pristup mnogo delotvorniji. Trudim se da im pružim prilike kroz koje i oni mogu da napreduju i razvijaju se na različitim poljima, i u školi i van nje. Za mene je posebno važno da učenici osete da učenje ne pripada samo učionici, već da je to proces za ceo život – jer na kraju krajeva, učimo upravo za život.

Koja znanja ili veštine, pored gradiva, smatrate da je najvažnije preneti učenicima?

Pored samog gradiva, smatram da je najvažnije preneti učenicima veštine za život – kako da kritički razmišljaju, kako da rešavaju probleme i kako da se snađu u realnim situacijama. Znanje je dragoceno, ali ako učenici ne umeju da ga povežu sa životom, onda ono ostaje mrtvo slovo na papiru. Zato im kroz projekte, razgovore i zajednički rad pokazujem da je u redu praviti greške, da se iz grešaka uči i da je važno biti uporan. Uz to, trudim se da negujem kod njih odgovornost, saradnju i otvorenost – jer to su veštine koje će im trebati gde god da krenu. I najbitnije, tolerancija.

Oni koji vas prate na društvenim mrežama znaju da vam se učenici javljaju i nakon završetka škole, deleći svoje uspehe i nova životna poglavlja. Da li se poveravaju i kada je reč o iskustvima iz digitalnog sveta – od sadržaja koji prate na društvenim mreža, digitalnog nasilja do izazova koje online okruženje donosi?

Da, moji učenici mi se često javljaju i nakon završetka škole, i to mi je jedan od najlepših pokazatelja da smo uspeli da izgradimo odnos poverenja. I kada je reč o digitalnom svetu, umeju da podele svoja iskustva, najčešće podele sadržaj koji prate, neki mim, zanimljivu poruku koja je u vezi sa matematikom. Nisam imala situaciju da mi je neko prijavio digitalno nasilje. Na časovima odeljenskog starešine im ukažem na ovakve zamke i ponudim unapred svoju pomoć. Važno je da postoji osoba od poverenja kojoj smeju da se obrate bez osude.

Šta biste  poručili roditeljima, a šta srednjoškolcima?

Da budu saveznici svojoj deci i da ih slušaju. Podrška i razumevanje kod kuće jednako su važni kao i znanje koje stiču u školi. Deca osećaju kada ih roditelji zaista čuju i to im daje sigurnost da istražuju i uče bez straha. Učenicima savetujem da budu radoznali i hrabri da postavljaju pitanja, da ne beže od izazova i da se ne plaše grešaka – jer upravo kroz njih najviše rastemo. Matematika zahteva dosta rada i upornost, kao i život. Rad i upornost nas uvek dovedu do uspeha.

Knjiga, film, serija ili predstava koje rado preporučujete svojim učenicima?

Filim koji promovise ljubav prema matematici i nauci i koji govori upravo o značaju rada i upornosti je The Man Who Knew Infinity. Ovo je film koji učenicima može da otvori nove perspektive. A što se tiče knjiga, serija i pozorišta, sve što ih navede da promišljaju o sebi i svetu oko sebe je dobar izbor – jer kultura oblikuje čoveka isto koliko i obrazovanje.