Adolescence – serija o kojoj svi danas pričaju i o kojoj će svi još dugo razmišljati

Pokušavajući da izbrišemo jaz među generacijama, produbljijemo jaz u bliskosti između istih. Da li nas je od jednom sramota što se parelelno sa našim ˝bumerskim˝ svetom rađa i postoji potpuno novi univerzum, nama potpuno nepoznat? Da li priznajemo da mi nismo glavni likovi već odavno i da li smo spremni da o tome diskutujemo?

Za sve one koji su je pogledali, serija koja nas je uzdrmala i postavila u sasvim novu scenografiju društva i sadašnjice. A svi oni koji je još uvek nisu pogledali, pitaju se da li vredi upustiti se u ovako nešto. Odgovor je – vredi i neophodno je!
Serija od samo četiri epizode govori o svemu: o bliskosti, o nasilju, o nepravdi, bulingu, porodici, jedinstvu i raspadu porodice (ili obrnuto)… Remek delo psihologije, koja nam daje pravo samo na jedno mišljenje – biti roditelj danas je veliki maraton od 40 i kusur kilometara preprečen preponama, nepristupačnim terenom i ozbiljnom konkurencijom.

Ovo je serija koja se gleda u krugu porodice. U razgovoru sa Katarinom Lancrat specijalnom pedagoškinjom sa višegodišnjim iskustvom u radu u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine Zvečanska, pitali smo sve ono što bi roditelja moglo da zanima nakon gledanja serije o kojoj svi govore, a još više razmišljaju.

Da li smo u prvoj epizodi mogli da naslutimo očevu osudu prema sinu ili je u želji za boljim ishodom prevagnula očinska podrška?

Od trenutka hapšenja, kada je cela porodica bila u šoku, do momenta kada je dečak priveden, očigledno je da je prva reakcija oca bila – negiranje. To je potpuno prirodno, jer nijedan roditelj ne želi da poveruje da mu je dete učinilo nešto toliko strašno poput ubistva. Upravo zbog toga, otac naizgled reaguje kao svaki drugi roditelj, prihvatajući ulogu “pratnje odraslog” u postupku.
Međutim, oni pažljiviji mogu primetiti da očevo neverbalno ponašanje otkriva sumnju. Iako na pitanje dečaka: „Da li mi veruješ?“, sa zadrškom odgovara potvrdno, njegovo telo govori suprotno. Ne pokazuje fizičku naklonost prema sinu, izbegava dodir, ne grli ga instinktivno i zaštitnički, već tek na kraju, i to mlako i kratko. Svaki roditelj koji bezrezervno veruje svom detetu instinktivno bi ga zagrlio i pružio mu utehu. Očeva suzdržanost šalje jasnu poruku: „Ne verujem ti, ali si moja krv, i zbog toga ću stati na tvoju stranu.“
Osuda oca JESTE prisutna, iako nije izrečena.

Kako se događa da roditelji pod čijim krovom dete odrasta ne prepoznaju da pored njih raste njima nepoznata osoba? Koliko mi poznajemo svoju decu i šta je to što nas razdvaja: digitalni svet u kojem deca provode većinu vremena ili naša borba za bolju egzistenciju koja nas vrti kao nekog hrčka u kolutu?

Ono što moramo priznati sebi je da nikada nećemo u potpunosti poznavati svoju decu. Deca su uvek drugačija kod kuće nego u spoljnom svetu, pogotovo u društvu vršnjaka.
Ne postoji bespotrebno izreka “Iza malog Mire, sto đavola vire.” koja je stara koliko i društvo. Dete se kod kuće ponaša savršeno, uči, ide na treninge, muzičke škole i sl., a čim izleti iz kuće postaje “druga osoba”, koja se ponaša u skladu sa zahtevima sredine, odnosno vršnjaka.
Verovatno se većina nas roditelja često našla u situaciji da od nekog sa strane (bilo da je to drug, drugarica, nastavnik ili neka druga detetu bliska osoba) čuje neke stvari o svom detetu koje mu deluju nadrealno i tada u sebi kaže: “Ma nema šanse da je to moje dete…”. Ali jeste. I to treba prihvatiti bez sujete, bez negiranja. Prihvatiti i raditi na tome da upoznamo svoje dete kako god znamo i umemo.
Jaz među generacijama je uvek postojao, ali digitalni svet ga je dodatno produbio. Naša deca koriste termine koje ne razumemo, posećuju sajtove za koje nikada nismo čuli, komuniciraju na način koji nam je stran. Stvorili su subkulturu u kojoj mi, kao roditelji, nemamo pristup. Istovremeno, roditelji su sve više okupirani egzistencijalnim problemima i sopstvenom”zavisnošću” od tehnologije, pa nije ni čudo što dolazi do udaljavanja od dece. Ako smo mi sami previše na telefonu, kako onda od njih očekujemo nešto drugačije?

Kakav je odnos dečaka prema ženskoj populaciji i da li to ima veze sa nekakvim odnosom oca i majke (otac poštuje majku)?

Dečak očigledno voli žene, ali ni sam ne zna šta to znači. Njegovo poimanje muškosti je crno-belo – “Nisam gej, dakle volim žene.” Divi se manekenkama, što je normalno za njegov uzrast, ali istovremeno ne bi imao problem da bude s devojčicom koju naziva „ravna daska“. Njegove izjave otkrivaju nesigurnost i zbunjenost u vezi sa sopstvenim identitetom i ulogom muškarca u društvu.
Ogroman uticaj na njega imaju mizogini influenseri, što se vidi u razgovoru sa psihološkinjom, nad kojom testira granice i vrši psihološki pritisak. Takođe, lažno se hvali intimnim iskustvima, pokušavajući da se uklopi u sliku “pravog muškarca”. Sve ovo ukazuje na krizu identiteta koja je, između ostalog, doprinela njegovim postupcima.
Iako otac poštuje majku, ona je u porodičnoj dinamici sporedna figura. Njena pasivnost, bežanje od problema i oslanjanje na muža doprineli su dečakovom oblikovanju pogleda na žene – on ih ne vidi kao ravnopravne, već kao nekoga ko se povlači i ne zauzima za sebe. Kada gledamo tako, odnos između majke i oca je sve samo ne idiličan, što je svakako uticalo i na sinov stav prema muško-ženskim odnosima.

Kakvu poruku nam šalje detalj sendvič/topla čokolada?

Psihološkinja na razgovor sa dečakom namenski donosi toplu čokoladu u koju još stavlja i “maršmelou” koji dečak toliko voli, ali i sendvič, i to ne ceo, sa krastavcima koje zna da ne voli. Topla čokolada je zapravo “uteha”, tj. nešto što će dečaku poručiti da je bezbedan i poštovan, dok je sendvič “izazivač” negativnih emocija, koji će možda poslužiti kao okidač za neprijatnost, bes i slične reakcije .
Na ovaj način, ona koristi poznatu tehniku „dobar policajac – loš policajac“, kako bi dečaka stavila u psihološki kontrast i izazvala njegovu reakciju.

Iako se nalazi u bezizlaznoj situaciji, ogoljen pred istinom, dečaku je jako bitno šta psiholog/pedagog misli o njemu?

Poenta cele serije je da dečak zapravo traži odobravanje od strane drugih. Njegova kriza identiteta je toliko velika, da se on zapravo prilagođava situacijama i sredini. Kod kuće je jedno, u društvu drugo, na internetu treće. Bira uloge za koje misli da će mu doneti simpatije drugih, a samim tim i popularnost, koja mu je jako važna. Zbog toga mu je bitno i da ga psihološkinja voli, odnosno da mu potvrdi da je vredan kao osoba i kao ličnost, jer nigde drugde, pa čak ni u svojoj kući, to izgleda nije dobio.

Dvoje dece od istih roditelja izabrali su dijametralno različita puta. Koliko mi u stvari možemo da usmerimo decu na neki put?

Iako imaju iste roditelje, SVAKO DETE JE LIČNOST ZA SEBE. Ono u čemu roditelji najviše greše i što često čujem u svakodnevnim razgovorima, jeste da se pitaju kako to da su im deca toliko različita, a bukvalno su isto vaspitana. Roditelji treba da budu svesni da je svako dete jedinstveno i da ništa ne znači isto vaspitanje ako su deca po svojoj prirodi različita.
Ono što bih kao stručnjak navela, jeste i to da dečak i njegova sestra uopšte nisu toliko različiti koliko se čini. Oba deteta vape za odobravanjem svojih roditelja, ali na drugačiji način. To ne znači da je dečak počinio ubistvo da bi privukao pažnju roditelja, ali se kroz celu seriju provlače momenti u kojima on traži pažnju svog oca, traži utehu. To isto možemo videti i na primeru ćerke, koja ugađanjem ocu za njegov rođendan takođe vapi za njegovim odobravanjem I poručuje “Vidi me, i ja sam tu!”

Retrospektiva roditelja na dečakovo detinjstvo je možda preispitivanje u odnosu na greške ili beg u bezbrižnost?

Ono što roditelji rade u seriji jeste beg od stvarnosti. Umesto da se suoče sa svojim propustima, oni jedan drugog teše i opravdavaju, racionalizujući sopstvenu nezainteresovanost time da su “imali poverenja u dete”.
Međutim, roditeljsko neznanje o tome šta dete radi u svojoj sobi nije isto što i briga. Ignorisanje nije poverenje – to je oblik zanemarivanja.

Da li ti, kao specijalni pedagog, uspevaš da se isključiš lično iz ovakvih slučajeva?

Čovek, koliki god da je stručnjak, od ovakvih slučajeva ne može lično da se ogradi. Onaj ko radi ovakav posao, pogotovo sa decom, i kaže da kod kuće može mirno da spava, po meni nije čovek sa obrazom, već sa đonom.

Šta bi poručila roditeljima u vezi sa serijom u vezi sa izazovima koji nam se nameću?

Uh, o tome bih mogla da pričam do sutra…Roditelji su, isto kao i deca, pred ogromnim izazovima. Evo, probaću ukratko da dam neke smernice…
Koliko god to zvučalo nemoguće, prvenstveno obratite pažnju na ponašanje svoje dece. Pričajte sa njima, angažujte ih na sve moguće načine, ako treba, pravite se glupi da biste dobili odgovore na neka pitanja vezana za nove termine i njihov sleng, ali i njihove stavove.
Ja sam na primer, nakon gledanja serije, neobavezno, za vreme ručka, pitala sina: “Molim reci mi jel’ znaš šta je incel, zezaju me drugarice da sam neupućena…”. Sutradan, dok sam mu slagala čarape, pitala sam ga: “ Ko je taj Endru Tejt, mrzi me da guglam, aj’ objasni mi ukratko što je on toliko popularan, šta je toliko važno uradio…”. 

Deci prija kad ih roditelji slušaju i žele da uče od njih. Pokažite im da ste tu, da ih razumete i da vam je stalo. Razgovarajte s njima kao sa odraslima, bez cenzure i maski. Samo tako ćete ih stvarno upoznati.

Nijedno dete nije toliko malo i nezrelo koliko njegovi roditelji misle. Mi se trudimo da ih ne opterećujemo, popuštamo im, krijemo neke manje lepe stvari, ali to je potpuno pogrešno. Sa decom treba razgovarati kao sa odraslima, ne skrivati ništa, suočavati ih i sa lošim stvarima i stvarnošću. Svako dete će uvek više ceniti takav pristup od neiskrenih odnosa, glumljenja ili nezaintersovanosti.

Takođe, prihvatite svoje dete kakvo god da je, jer je svako od njih jedinstveno živo biće koje ste pritom vi rodili!