Zašto su teorije zavere tako uspešne
Majkl Džekson nije mrtav - on mirno živi na egzotičnom ostrvu, daleko od očiju javnosti. Merlinka se nije predozirala, ubila ju je američka vlada. Napad na Kule bliznakinje? Posao duboke države! A Britni Spirs? Iza neslavnog brijanja glave stoji politička manipulacija. Ili bar sve ovo tvrde teoretičari zavera. Ove priče zvuče apsurdno, ali ipak pronalaze način da nas fasciniraju, uplaše, pa čak i nateraju da preispitamo činjenice.
Teorije zavere nisu proizvod savremenog doba. Još su stari Grci verovali u priče o tajnim dogovorima bogova sa Olimpa. Rimljani su verovali da je Neron namerno zapalio Rim, kako bi izgradio posve novi grad, po svom ukusu. Srednji vek doneo je stravične metode mučenja, od kojih je možda i najsurovija bila paljenje na lomači, a za sve su krive zavere o veštičarenju i urotama protiv crkve. Hladni rat iznedrio je sijaset priča o tajnim eksperimentima i skrivenim tehnologijama, koje su lako bujale pod plaštom političke paranoje.
Istini za volju, danas nije potrebno pronalaziti dobrovoljca koji će po kafanama i u budžacima mračnih ulica ispredati fanatične priče o smaku sveta. Teorije zavere sada se brzo i jednostavno šire – dovoljan je bombastičan naslov i vest obilazi svet brzinom svetlosti. Tako su društvene mreže poput Tik Toka, Reddita i Fejsbuka, postale savršeni inkubatori za širenje misterioznih saznanja, a sve uz pomoć algoritma, koji favorizuje sadržaj koji šokira i izaziva emocije. Što šokantnije – to viralnije. Bum!
Šta kažu stručnjaci?
Zašto pojedinci i pored svih naučnih dokaza i dalje veruju da je Zemlja ravna ploča, da su vakcine deo tajnog plana za kontrolu stanovništva i da su iluminati zapravo oni koji vladaju svetom iz senke? Razlog nije samo puka lakoverenost, ili manjak inteligencije, već je stvar u dubljim psihološkim i društvenim potrebama.
Potreba za kontrolom
Ovo je jedan od glavnih psiholoških faktora, jer teorije zavere ljudima često pružaju osećaj da kontrolišu situaciju. Ovo se posebno odnosi na situacije kao što su velike političke krize ili pandemije. U takvim okolnostima ljudi imaju potrebu da razumeju ono što se dešava, te pribegavaju teorijama zavere koje sve to jednostavno pojašnjavaju – npr. virus nije došao prirodnim putem, preko hrane, on je veštački izmišljen.
Pristrasnost
Ljudi često imaju potrebu da traže informacije koje potkrepljuju njihova uverenja, dok zanemaruju one koje ta uverenja osporavaju. Ovo se stručno naziva potvrđujuća pristrasnost ili na engleskom confirmation bias.
Strah, anksioznost i nesigurnost
Ljudi često traže objašnjenja koja mogu umanjiti njihov strah ili nesigurnost. Teorije zavere su ovde veoma pogodne – one tačno definišu problem i krivce, a takođe su i jednostavno upakovane.
Potreba za pripadanjem
Oni koji se osećaju izolovano često se priklanjaju određenim teorijama zavere, a time i određenoj grupi – tako se dobija društvena potvrda, podrška, uteha ali i naklonost. Takođe, verovati u jednu, posebnu priču, koja je drugačija od one zvanične verzije događaja, mnogim ljudima daje osećaj superiornosti. Tako oni “koji znaju istinu” često imaju osećaj da su posebni, da su deo male grupe “prosvetljenih” koja shvata ono što “obični” ljudi ne mogu da vide.
Uticaj medija
U trci za čitanost i gledanost najčešće pobeđuje – klik. Većina ne proverava izvore, niti pristupa dubljem istraživanju teme, pa tako teorije zavere lako dolaze do velikog broja ljudi.
Nepoverenje u institucije
Kada ljudi ne veruju institucijama skloni su da svaku informaciju iz tih izvora preispituju i stave pod zanak pitanja. To je plodno tlo za nastanak raznih teorija zavere, a mnogi to često koriste.
Efekat društvenih mreža
Internet i društvene mreže omogućile su mnogima da postanu medij. Danas je svaki pojedinac medij za sebe, jer na svojim profilima deli određene, lične stavove i sadržaje. Svako može postati deo neke platforme, a time i svaka tvrdnja, ma koliko bila apsurdna može pronaći put do svojih sledbenika.
Dodatno, stručnjaci ističu da sklonosti ka verovanju u teorije zavere često imaju osobe sa paranoidnim poremećajem ličnosti, kao i oni sa deluzivnim poremećajima.
Kako prepoznati teoriju zavere?
Osim što su te priče uvek emotivno obojene, osmišljene su i tako da izazovu strah i paniku, a lako ih je prepoznati po sledećim elementima:
- Manjak dokaza – višak tvrdnji – Teorije zavere retko nude konkretne dokaze, ali zato obiluju tvrdnjama koje zvuče intrigantno, misteriozno, strašno, potpuno zapanjujuće.
- Neprijatelj iz senke – Uvek postoji neko zlo – vlade, tajna društva, špijun, zli naučnici koji žele da smanje broj ljudi na svetu, dvojnik ili tajni agent
- Zvuče previše dobro da bi bile istinite – Ako priča deluje kao dobar zaplet holivudskog trilera ili roman Agate Kristi, velika je šansa da nije zasnovana na stvarnosti
Ono što ipak moramo prinznati jeste da su oni koji stvaraju ove priče fantastični pripovedači, jer mnoge teorije zavere, poput onih o Titu ili ubistvu Kenedija i dalje žive, više od pola veka nakon svog nastanka.
Sledeći put kada do vas dođe neverovatna priča o vanzemaljcima u Banatu, ili kada vam komšinica usputno saopšti da smo svi pod prismotrom tajnih sila, pristupite kritički. Promislite, istražite izvore, proverite naučne činjenice. I, nemojte se truditi da teoretičarima zavera objasnite kako stvari stoje – to je često uzaludan posao. 🙂
Nego, koja je vama teorija zavere najzanimljivija? 😀
