Telefon u školskoj torbi: zabrana ili priznanje da nam je svima teško?

Na papiru, ova ideja deluje jednostavno. U praksi, ona otvara mnogo dublja pitanja, naročito za roditelje koji danas žive između posla, saobraćaja, rokova, sastanaka i stalne trke sa vremenom.

Jer, hajde da budemo iskreni. Telefoni nisu samo detetova igračka. Oni su često i roditeljska sigurnosna mreža.

Kome je telefon zaista potrebniji?

Dete koje ide samo u školu. Prvi put. Ili već godinu dana samo prelazi ulicu, nosi ranac veći od sebe i ima ključ oko vrata. Roditelj je na poslu, na sastanku koji ne može da se pomeri, u gradu gde nema baka-servisa, deka-servisa ni tetke koja može da uskoči „ako zatreba“. Telefon tada nije luksuz, već osećaj spokoja. Poruka „stigao sam“ ili „kasnim pet minuta“ često znači razliku između mirnog dana i celodnevne brige.

Za mnoge roditelje, telefon je produžena ruka brige, ne kontrole. Ne zato što nisu presečene pupčane vrpce, već zato što je život ubrzan, sistem podrške tanak, a odgovornost velika.

I tu dolazimo do ključne dileme. Da li telefon u školi treba da bude zabranjen svima, u svakom uzrastu, bez razlike? Ili bi smislenije bilo da se ovakve odluke odnose na decu koja tek ulaze u obrazovni sistem, a da se starijima postepeno gradi odnos poverenja i odgovornosti?

Zabrana kao prečica

Ono što zabrinjava roditelje nije sama ideja ograničavanja telefona, jer već postoji zabrana korišćenja telefona tokom nastave. To pravilo je jasno i uglavnom prihvaćeno. Problem je u tome što novi zakon deluje kao priznanje da nismo uspeli da naučimo decu kako da tehnologiju koriste pametno, pa sada posežemo za najradikalnijim rešenjem.

Postavlja se i pitanje ko stoji iza ove odluke. Koja psihološka i pedagoška radna grupa u okviru Ministarstva prosvete je učestvovala u njenom oblikovanju? Da li su uvažene razlike između uzrasta, sredina, porodičnih okolnosti? I da li su donosioci odluka svesni da vraćaju potpuno digitalnu generaciju u strogo analogni okvir, bez prelazne faze?

Šta kažu istraživanja, a šta roditeljski instinkt

Strana istraživanja pokazuju da prekomerna upotreba telefona može negativno uticati na pažnju, koncentraciju i emocionalno stanje dece. Povezuje se sa anksioznošću, poređenjem sa drugima i padom samopouzdanja. Ali ista ta istraživanja pokazuju i da zabrane same po sebi ne rešavaju problem ako nisu deo šire strategije koja uključuje roditelje, škole i način života van učionice.

Drugim rečima, telefon koji je zabranjen od osam do dva, a zatim korišćen bez ikakvih granica do ponoći, nije rešenje. To je samo pomeranje problema.

Roditelji to intuitivno znaju. Zato se pitaju da li su mera i kontrola bolji saveznici od zabrane. Da li bi bilo korisnije učiti decu kada i kako se telefon koristi, nego im ga jednostavno oduzeti.

Psihološkinja Ana Mirković za TV Una kaže: ,, Škole imaju mnogo većih problema od mobilnih telefona. Ne samo naše škole i fakulteti, i u svetu nisu se adaptirale na novo doba. Retke su škole koje se spremaju za generacije koje dolaze. One imaju pažnju koja je pomalo fragmentisana, malo teže nađu fokus, ne čitaju linearno… pojavile su se nove tehnologije i to ne možemo da ignorišemo.  Isto kao što slušajući svakodnevno o saobraćajnim nesrećama mi nismo ukinuli automobile. Postoje definisana pravila i potrebno je da se strogo držimo tih pravila. Ona ne smeju da budu striktna i ne smeju da budu nazadna. Treba da napravimo šire javno mnjenje, da učestvujemo u tome, da malo više razumemo tu decu… da više naučimo, da se bolje informišemo pa onda da donosimo zakone.˝

Dakle, iz ovog izlaganja zaključujemo da možda nismo dovoljno upoznali mlade generacije i njihove potrebe i napredak u društvu, a tako olako u njihovo ime donosimo zaključke. Možda bi bilo bolje da se pozabavimo unapređenju korišćenja modernih tehnologija i tako damo doprinos napretku čovečanstva a ne da se ponašamo kao lik iz pripovetke Branka Ćopića Čudesna sprava koji se plaši sata jer svaka novotarija sa sobom donosi i početno neznanje. Neznanje je uzrok strahu, a strah za posledicu ima zaostatak i regresiju.

Australija, Srbija i potreba da „držimo korak“

Mnogi su ovu inicijativu doživeli i kao trku sa nedavnom odlukom australijskih vlasti o zabrani društvenih mreža za decu mlađu od 16 godina. I tamo, kao i ovde, država pokušava da preuzme ulogu zaštitnika u digitalnom haosu. Razlika je u tome što se u nekim zemljama paralelno ulaže u digitalnu pismenost, roditeljsko savetovanje i jasne smernice, dok se kod nas često ide direktno na zabranu.

Roditeljima to ostavlja gorak ukus. Ne zato što ne žele zaštitu, već zato što žele da budu deo rešenja, a ne posmatrači odluka donetih preko njihove glave.

Tehnologija nije neprijatelj, već alat

Mobilni telefon može biti distrakcija, ali može biti i sredstvo sigurnosti, komunikacije i učenja. On je deo sveta u kojem deca odrastaju, a ne prolazna moda. Ako ih ne naučimo kako da ga koriste dok su mali, odgovorni i još uvek pod našim okriljem, kako očekujemo da to nauče kasnije?

Možda je pravo pitanje ne da li telefon treba zabraniti, već kako da dete nauči da ga ostavi u torbi bez da mu to bude trauma. Kako da zna da nije svaka poruka hitna. Kako da razume da pažnja ima vrednost.

Dobri roditelji nisu oni koji deci sve zabrane, niti oni koji sve dozvole. Dobri roditelji su oni koji uče decu kako da žive u svetu kakav jeste, a ne kakav bismo voleli da bude. U tom svetu, telefon postoji. Na nama je da naučimo decu da ga koriste, a ne da ga se plaše.