Pitali smo dečijeg psihologa kako najbolje pripremiti dete za polazak u prvi razred

Prvi septembar svima donosi priliku za neke nove planove, promene i odluke. Ipak, nekima je ovaj datum posebno važan – za đake prvake on predstavlja ulazak u potpuno novi svet. Prvi susret sa školom veliki je korak, ne samo za dete, već i za celu porodicu, jer se menja svakodnevni ritam, dok se postavljaju i pitanja oko obaveza, fokusa i odgovornosti. Upravo smo o toj velikoj avanturi i svim nedoumicama na tom putu razgovarali sa dečijim psihologom mr Gordanom Mijalković Stojiljković. 

• Koji su prvi znaci da je dete spremno za školu- ne samo akademski, već i emocionalno i socijalno?

Naznake spremnosti za polazak u školu vidimo ako je dete spremno da se odvoji od roditelja, da prihvati određene obaveze i može samostalno da brine o svojoj higijeni i svojim stvarima, kao i da pokaže zainteresovanost da nauči nešto novo i izdrži duži napor i fokus na određenom sadržaju.

• Sigurno da postoje najčešće zablude roditelja o tome šta dete mora da zna pre prvog razreda? Koliko su one tačne i šta to dete zaista mora da zna da bi krenulo u školu?

Nisam primetila tipične zablude, više su to pretpostavke – većina roditelja ima ideju da bi dete trebalo da zna osnove čitanja i pisanja, ili podrazumevaju da će dete poštovati autoritet učiteljice, kao i da će biti sposobno za prihvatanje obaveza i formiranje radnih navika. Sve su to sposobnosti ili znanja koja su u potencijalu, važne su , ali se ne podrazumevaju – različita deca će ih savladati ili usvojiti različitim tempom. Ono što bi dete trebalo da zna obuhvata repertoar sledećih umeća: sposobnost da usmeri i zadrži pažnju duže vreme, da razume instrukciju i odgovori na nalog, da izdrži sedenje na mestu duže od pola sata, da može da sačeka u redu, da odloži zadovoljenje svojih potreba i da sagleda poziciju druge dece u grupi. Bilo bi važno da prihvata pravila ponašanja, komunicira sa drugom decom, da bude radoznalo i zainteresovano za nove informacije. Ali nemaju sva deca sve ove sposobnosti, neke su u fazi usvajanja ili usavršavanja , a neke tek treba razviti, i tu govorimo o individualnim razlikama dece.

• Iako je prvi razred tek prilagođavanje, škola ipak traži fokus. Postoje li igre ili neke svakodnevne aktivnosti koje mogu doprineti da dete razvije bolju koncentraciju?

Slagalice, bockalice, nizanje perli, učenje pesmica, ređanje stvari u kući, čišćenje pirinča ili izdvajanje različitih dugmića u različite grupe, sklapanje veša, briga o svojoj odeći i ličnim stvarima – sve su to aktivnosti koje mogu pomoći jačanju koncentracije.

• Da li je poželjno uvesti dnevnu rutinu pre polaska u školu? Kako bi ona trebalo da izgleda u praksi?

Dnevne rutine koje se odnose na jutarnju toaletu ili ličnu higijenu, ponašanje za stolom prilikom obroka (postavljanje stola), raspremanje, učešće u sređivanju sobe u skladu sa uzrastom, ili pripremanje svoje odeće za sutrašnji dan – sve su to korisne rutine koje dete uvežbava tokom odrastanja i olakšavaju njegovo uključivanje u veći i kompleksniji kolektiv i pripremanje za nove izazove u školi.

• Kako roditelji mogu pomoći detetu da se nosi sa strahom i nesigurnošću u vezi sa novom okolinom, školom, a da ga ne preplave sopstvenim brigama?

Potrebno je ohrabiti dete pozitivnim očekivanjima o novim drugarima, zanimljivim stvarima koje će učiti, dati na značaju kupovini školske torbe, pribora, radnog stola. Pomažu i deljenjem pozitivnih iskustava iz detinjstva samih roditelja. Sve su to razvojni izazovi za dete, nešto novo i uzbudljivo, kao i sama titula djaka – prvaka koju dobijaju, uživajući u svom rastu. Najviše pomažu time što ga postepeno pripremaju za novi prostor – idu do škole, prošetaju školskim dvorištem, opisuju kako i šta se radi na času i govore o školi kao mestu za igru, druženje i učenje. Najvažnije je izbeći predstavu o školi i obavezama kao strašnom mestu na kome se završava detinjstvo i pravo na zabavu. Važno je i dozvoliiti detetu da greši i i prihvatiti greške kao normalan deo učenja i snalaženja u novim i nepoznatim situacijama.

• Koji su to signali da se dete dobro prilagođava školi? Šta raditi u slučaju kada prilagođavanje ide teže?

Dete koje pamti imena drugova, priča o tome šta su učili u školi, prihvata zadatu aktivnost na času, zna šta ima za domaći, zna gde i sa kim sedi pokazuje da je uključeno i zainteresovano. Otežano prilagodjavanje zahteva pažljivije sagledavanje razloga i prirode poteškoća, kao i više strpljenja roditelja, saradnju sa učiteljicom i možda konsultaciju psihologa ili pedagoga.

• Svi roditelji imaju očekivanja- ali kako da ona ne postanu teret detetu tokom čitavog školovanja?

Važno je znati da škola ne služi za dokazivanje vrednosti deteta, još manje roditelja. Svako dete uči na svoj način, različitom brzinom. Deca imaju različite sposobnosti i interesovanja, neka više vole srpski, druga matematiku, fizičko ili likovno. Bitno je da roditelji prate potrebe i napredak deteta i podrže ga. Prvi razred služi orijenatciji i privikavanju, povezivanju sa drugarima i uvežbavanju određenih veština, npr. sedenju u klupi, rezanju bojica, spremanju knjiga. Potrebno je dati vreme detetu, pomoći mu, izbeći preveliki pritisak u prvom razredu. Dete mora imati dovoljno vremena za igru i odmor. Ali, pre svega, setite se kako je bilo teško sedeti i pisati celu stranu slova b i kose tanke linije…Pokažite mu da ga razumete i prihvatate da mu je nešto teško, ali da će postepeno biti lakše, kao na treningu. Važno je ne vređati dete i ne vikati mu kako ne zna. Ne smemo cepati stranice ili brisati kompletan tekst. Uvek je bolje prvo pohvaliti trud i ono što je dobro urađeno, a zatim predložiti da se nešto ispravi . Kad počnete da se nervirate što gleda kroz prozor umesto da piše domaći, ili neće da popravi grešku – izađite iz sobe, uzmite vazduh. Umijte se. Pauza, pa malo kasnije još jedan dogovor, zagrljaj i osmeh.

SREĆNO! 🙂