Parasocijalno – reč godine prema Kembridž rečniku

Kembridžov rečnik odlučio se za reč 2025. godine – u pitanju je termin “parasocijalno”.

Kako je nastao ovaj termin i šta zaista označava?

Termin parasocijalno ili parasocijalni odnos potiče još iz 1956. godine, kada su američki sociolozi Donald Horton i Ričard Vol, opisali čudan osećaj koji gledaoci razvijaju prema TV voditeljima i drugim TV ličnostima. 

Ova složenica “parasocijalno” nastala je od:

• grčkog Πάρο (para), što znači pored, uz, blizu, pogrešku, zabludu ili nešto što liči, ali nije potpuno to
• reči “socijalno” – što se odnosi na društvene odnose, odnose među ljudima

Dakle, ovaj termin označava nešto što je pored društvenog, odnosno nešto što može izgledati kao druženje ili bliskost – a da to zapravo i nije. Dakle, ovaj fenomen zapravo sugeriše da postoji odnos koji imitira društveni kontekst, koji se odvija uporedo sa našim životom i pruža osećaj blizine, prisnosti i prijateljstva, ali nema uzajamnost, jer osoba sa druge strane i ne zna da mi postojimo. Parasocijalni odnos se odvija samostalno, u našoj glavi i emocijama, pa nam se tako čini da smo povezani sa osobom koju suštinski ne poznajemo, i verovatno je nikada i nećemo upoznati – ne istinski, kao što poznajemo članove svoje porodice ili svoje najbliže prijatelje. 

U vreme kada je nastao ovaj fenomen parasocijalni odnosi su bili ograničeni na TV, radio i štampu – odnosno na one poznate, čije su živote ljudi pratili preko medija. Danas, u eri influensera, vlogova, strimova, Tik Tok kreatora, a posebno sa pojavom AI asistenata popu Chat GPT-a, ovaj fenomen doživljava preporod i razvija se više nego ikada. 

Glavna razlika – nekada i sada

Nekada smo poznate ljude gledali “odozdo” – oni su bili tako posebni, nedostižni, idoli. Danas ih pak gledamo direktno u kameru – dok kuvaju, plaču, treniraju ili nam se poveravaju. Granice između privatnog i javnog gotovo da više i ne postoje. I, upravo to menja sve – zato je parasocijalna veza danas jača.

Zašto je parasocijalni odnos postao norma u digitalnom svetu

Iako je termin, kako smo naveli, skovan još sredinom dvadesetog veka, o njemu se govorilo tek u stručnim krugovima. Danas, kada su telefoni doslovno produžetak naše ruke imamo priliku da se sretnemo sa mnogima. Digitalne platforme su programirane tako da stvaraju iluziju bliskosti: 

• • Story formati prikazuju život u “realnom” vremenu
  • Q&A videi stvaraju lažni utisak dvosmerne komunikacije
• Komentari nam omogućavaju da se osećamo kao deo nečijeg kruga, iako ta osoba i ne zna ko smo mi
• Algoritmi nam stalno serviraju isti sadržaj, a tako se navikavamo na nečije prisustvo, često i više nego na one ljude koji su zaista u našem okruženju

Za mozak, koji tumači poznat lik na ekranu – razlika je minimalna. Mozak zapravo ne obrađuje “video sadržaj”, već osobu sa ekrana, koja direknto komunicira sa nama (ili to samo tako izgleda), obrađuje kao društveni signal. Razlog su tri ključna neuropsihološka procesa:

→ Aktiviraju se centri za prepoznavanje lica i emocija – regije mozga kao što su fusiformni girus (čija primarna uloga je obrada informacija – prpoznavanje lica) i amigdala (koja je zaslužna za obradu emocija) reaguju isto kao i kada bismo to lice gledali uživo. Zato nam osoba sa ekrana deluje poznato, blisko i emotivno razumljivo

→ Aktivira se sistem ogledalskih neurona – sistem koji je zadužen za empatiju, razumevanje tuđih osećanja, oponašanje i društveno učenje. Kada na primer influenser priča o problemima, uzbuđeno govori, prikazuje svoje rutine ili deli neka teška ili dobra iskustva, naši ogledalski neuroni “preslikavaju” taj doživaljaj, pa se osećamo kao da učestvujemo u interakciji

→ Mozak luči iste hemijske signale kao u pravim odnosima – parasocijalni odnosi aktiviraju oksitocin (hormon poverenja i pripadnosti), a koji se oslobađa i tokom bliskih razgovora, prijateljskih odnosa i osećaja sigurnosti sa nekim. U digitalnom kontekstu, dovoljno bi bilo da kreator recimo pogleda pravo u kameru i nasmeši se – i tada se javlja veza pripadnosti, jer to deluje kao da se osoba sa ekrana obrađa direktno nama. 

I sami kreatori sadržaja, iako ne svesno, kroz svoj rad razumeju ono što publika voli, jer su i sami ljudi i sami znaju šta njima prija – tako nesvesno kreiraju sadržaj koji publiku vezuje, a tako se stvara i dublja parasocijalna veza.

Kada je parasocijalni odnos koristan – a kada može da bude rizičan

U digitalnom svetu ovo postaje posebna i važna tema jer ove veze mogu uticati na:

→ razvoj identiteta kod mladih

→ oblikuju očekivanja o prijateljstvu, ljubavi, poslovnim i drugim odnosima

→ menja način na koji konzumiramo informacije

→ mentalno zdravlje – pozitivno ili negatovno

Zato je važno razumeti šta jeste, a šta nije parasocijalni odnos. Parasocijalni osnos je, kao što smo gore naveli, osećaj velike bliskosti prema osobi ili tehnologiji (AI asistenti) koju zaista ne poznajemo i koja ne zna i nije svesna da mi postojimo.

Parasocijalni odnosi ne moraju biti nužno loši. Oni mogu imati pozitivnu funkciju, naročito za mlade koji traže uzore i teže (kao i svako ljudsko biće) da pripadaju. Neki od pozitivnih efekata mogu biti:

 

→ inspiracija i motivacija (na primer u slučaju edukativnih kreatora, sportista, naučnika)

→ emocionalna podrška kroz sadržaje koji smiruju i informišu

→ razvoj interesovanja – od programiranja, sporta, čitanja, umetnosti i sl.

→ jačanje saopouzdanja – kada se prepoznamo u nečijoj priči i osvestimo da se “to” ne dešava samo nama

Tako se mnogi tinejdžeri mogu osećati manje usamljeno jer prate kreatore koji otvoreno govore o svojim borbama, iskustvima, ukazuju na probleme i sl. Često, baš putem takvih sadržaja mladi pronalaze “svoje mesto”, formiraju zajednice, inspirišu se, pokreću svoje biznise, menjaju životne navike itd.

Ipak, postoji i druga strana medalje – kada parasocijalni odnosi zamene realne odnose, a tu dolazi do:

→  preterane emocionalne vezanosti

→ poređenje sa “idealnom” slikom života influensera

→ osećaja inferiornosti

→ emocionalnog sloma – razdvajanja, kao u realnim odnosima, npr. ako kreator napravi pauzu ili promeni sadržaj i sl.

→ preteranu potrošnju – kupovinu svega što influenseri promovišu

Ekstremni slučajevi parasocijalnih odnosa mogu uključivati opsesivno praćenje i jake emocije kao što je ljubomora, ali i iluziju da influenser uzvraća emocije. Zato je važno da razumemo ovaj fenomen i da o njemu razgovaramo, jer može doći do snažnog uticaja na mentalno zdravlje dece, a da se to i ne primeti. 

---