Nova klasa dece: oni koji razumeju tehnologiju i oni koji je samo koriste
Večito pitanje: da li je savremena tehnologija korist ili šteta za ljudski rod? Neki od odgovora na kraju ovakvih rasprava uvek zvuče isto: pa isto kao vatra – dobar sluga, ali loš gospodar. Pa šta je onda najpametnije za roditelje da čine odgajajući decu koja će neminovno živeti u dobu kojim vladaju digitalne tehnologije? Da li decu spremati za život gorštaka negde daleko u šumi ili možda ga polako i sa merom usmeravati kako da ovlada onim što će mu, ako se ne odlučite za prvi predlog (manje verovatno), svakako biti neophodno za život u savremenom svetu.
Odavno smo, valjda, prevazišli onaj stadijum gde tinejdžer ume baki i deki da na telefonu promeni zvuk zvona i za to bude delegiran u Microsoftov CEO kor. Došla su vremena kada se od novih generacija zaposlenih, posebno generacije Z, očekuje ozbiljno poznavanje tehnoloških veština: Microsoft paket, digitalne platforme, osnove programiranja, rad sa podacima, veštačka inteligencija i kritičko razumevanje digitalnih sistema. Kako decu upoznati sa ovom važnom stranom naših života, kako napraviti razliku između razumevanja i slepog korišćenja i šta kažu podaci?
Deca koja žive na internetu, a ne razumeju ga
Digitalne veštine danas više nisu dodatak obrazovanju, već njegov temelj. Neka istraživanja kažu da će do 2030. godine više od 60 odsto svih poslova zahtevati napredne digitalne veštine, dok će se oko 44 odsto ključnih veština zaposlenih promeniti u narednoj deceniji. OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) upozorava da deca koja ne razviju digitalne veštine rizikuju da ostanu na margini tržišta rada, čak i ako formalno završe školu. A UNESCO je zvanično istakao da digitalna pismenost više nije samo tehničko znanje, već i razumevanje algoritama, kritičko mišljenje i kreativna upotreba tehnologije.
Paradoks je u tome što današnja deca provode više vremena uz tehnologiju nego bilo koja generacija pre njih, ali to ne znači da je razumeju. Istraživanja kažu, a i lično iskustvo… da više od 90 odsto adolescenata svakodnevno koristi društvene mreže, dok prosečno vreme provedeno online prelazi tri sata dnevno. Ipak, samo manji deo učenika razume osnovne principe digitalnih sistema,kao na primer: način na koji algoritmi filtriraju informacije ili kako se prikupljaju podaci.
Ko će stvarati tehnologiju, a ko će joj služiti
U školama se tiho formira nova podela. Ona više ne zavisi samo od uspeha u učenju ili socijalnog statusa, već od toga da li dete razume tehnologiju ili je samo koristi.
Jedna grupa dece uči kako funkcionišu digitalni sistemi, kako se piše kod, kako se analizira podatak i kako algoritmi oblikuju sadržaj. Druga grupa koristi iste uređaje, iste aplikacije i iste mreže, ali bez ikakvog razumevanja njihovih principa. Ta razlika se vremenom produbljuje i postaje nova linija razdvajanja.
Dvoje dece iz iste škole, dva potpuno različita sveta
Zamislimo dva učenika iz iste škole, istog razreda i istog digitalnog sveta.
Kosta koristi telefon svakodnevno. Snima TikTok klipove, igra igrice i komunicira na društvenim mrežama, ne silazi sa YouTube-a. Zna da koristi aplikacije brzo i vešto, ali ne razmišlja o tome kako one funkcionišu. Kada mu se pojavi sadržaj na ekranu, ne pita se zašto baš taj video vidi. Kada koristi veštačku inteligenciju za domaći zadatak, ne razume kako sistem dolazi do odgovora. Tehnologija je za njega sredstvo zabave i brzih rešenja.
Natalija koristi isti telefon, ali drugačije. Ona želi da razume kako aplikacije rade, želi da uči osnove programiranja kroz online kurseve, eksperimentiše sa digitalnim alatima i pokušava da shvati kako algoritmi oblikuju sadržaj koji vidi. Kada koristi veštačku inteligenciju, pita se odakle dolaze podaci i koliko su odgovori pouzdani. Za nju tehnologija nije samo alat, već sistem koji želi da razume.
Razlika između Koste i Natalije nije u inteligenciji, već u pristupu. A taj pristup će, dugoročno, oblikovati njihove mogućnosti.
Svet koji traži digitalno pismene, a škola proizvodi digitalne potrošače
Skoro 70 odsto kompanija u Evropskoj uniji navodi da im nedostaje radna snaga sa naprednim digitalnim veštinama. Svetski ekonomski forum predviđa da će zanimanja povezana sa veštačkom inteligencijom, analizom podataka i digitalnom transformacijom biti među najtraženijima u narednoj deceniji. Nije više pitanje da li decu treba opismenjavati u tehnološkom smislu, sada je ptanje gde sve ih treba opismenjavati i usmeravati. Na pitanje da li Srbija i njeno školstvo prate ova ista istraživanja, odgovor je sigurno – ne. To vidimo i po najnovijem predlogu ministarstva da se mobilni telefoni zabrane u školama, umesto da decu učimo meri i svrsi upotrebe istih.
U tom raskoraku između školstva i realnosti tržišta rada nastaje nova digitalna nejednakost. Nejednakost koja se više ne meri samo novcem, već i razumevanjem.
Šta roditelji realno mogu da urade
Roditelji često stoje između dve krajnosti. Sa jedne strane je strah od tehnologije i želja da dete zaštite zabranama, ograničenjima i nostalgijom za vremenima bez ekrana. Sa druge strane je pasivno prihvatanje digitalnog sveta uz opravdanje da je to „novo normalno“ i da se protiv toga ne može. Istina je, kao i obično, negde između. Decu nije moguće odgajati van sveta u kome žive. Tehnologija nije prolazna faza, već infrastruktura savremenog života. Zato pitanje više nije kako decu udaljiti od tehnologije, već kako ih naučiti da je razumeju. Razlika između zabrane i razumevanja upravo je granica između slepog korišćenja i stvarne digitalne pismenosti.
Roditelj koji detetu kupi telefon, a nikada ne razgovara sa njim o algoritmima, privatnosti i manipulaciji sadržajem, zapravo prepušta vaspitanje platformama. Roditelj koji tehnologiju demonizuje, a ne objašnjava, uči dete strahu, a ne znanju. A roditelj koji pokušava da razume digitalni svet zajedno sa detetom, iako ga ne poznaje do kraja, pravi najvažniji pomak: pretvara tehnologiju iz misterije u temu razgovora.
Možda je upravo to jedini realan odgovor na digitalno doba: ne vaspitavati decu da budu poslušni korisnici tehnologije, već radoznali, kritični i svesni ljudi. Jer u svetu u kome algoritmi sve češće odlučuju umesto nas, najveća prednost neće biti brzina korišćenja tehnologije, već sposobnost da se ona razume.
