Noć istraživača 2025: Mi u digitalnom svetu: između znanja, manipulacije i odgovornosti
Kada govorimo o internetu, često se zavaravamo idejom da je to prostor apsolutne slobode. Ali ako smo nešto naučili iz razgovora koji je vođen u okviru Noći istraživača u Petrovaradinu, onda je to da digitalni svet nije ni slobodan ni neutralan, on je onoliko siguran, pouzdan i smislen koliko ga mi takvim napravimo.
Na tribini održanoj u prostoru „Prostor“, bile su tri sagovornice Dolores Milošev Erdeg koje na različite načine oblikuju digitalnu komunikaciju u Srbiji: Ana Mirković, psihološkinja i ekspert za digitalnu komunikaciju, Ana-Marija Bagdal (@veseli\_plamicak), influenserka i profesorka engleskog, i dr Tijana Prodanović (@DrCosmicRay), astrofizičarka i naučna komunikatorka. Njihove poruke se prepliću i otvaraju ključna pitanja: da li prepoznajemo manipulaciju kada je vidimo? Da li deci dajemo alate ili ih šaljemo nenaoružanu u svet ekrana? I da li smo dovoljno prisutni da ih čujemo kada govore njihovim jezikom?
Digitalna pismenost kao početak razvijanja empatije
Kada kažemo „digitalna pismenost“, obično mislimo na veštinu upotrebe aplikacija. Ana Mirković nas je podsetila da je suština mnogo dublja – digitalna pismenost je sposobnost da se komunicira sa razumevanjem, da se prepozna nasilje i da se izgradi odgovornost prema onome što izgovaramo ili delimo.
Kao društvo, nalazimo se pri dnu evropske lestvice kada je reč o digitalnoj i medijskoj pismenosti. Deca često ne umeju da prepoznaju nasilje jer ga često dobiju serviranog kroz filter šale. Naučeni su da ćute, ignorišu i „ne shvataju lično”, iako je upravo ignorisanje najčešći način da nasilje preživi. Ako ne naučimo mlade da prepoznaju manipulaciju i da govore na način koji ne povređuje oni će komunikaciju graditi onako kako je vide, a ne onako kako je razumeju.
Ako želimo znanje – moramo naći vrata do njega
Kroz svoju praksu na TikToku, Ana Marija Bagdal je pokazala nešto što mnogi odrasli i dalje ne razumeju: deca jesu radoznala, ali ne čekaju da znanje dođe u učionicu. Ona ga pronalaze tamo gde provode vreme – na mreži. Umesto da odbacujemo te platforme kao plitke ili opasne, možemo da ih koristimo kao most. Kada se znanje isporučuje u formi koja je mladima prirodna, ono ne gubi na vrednosti, već dobija na pristupu. I ne uče samo deca, i odrasli žele da rastu, samo im treba put koji ne deluje preteće ili „ne za njihove godine“. Posebno je važno pitanje devojčica i mladih žena. One ulaze oprezno u digitalni prostor jer osećaju da će biti ocenjene najpre po izgledu, a tek potom po znanju. To nas obavezuje da menjamo način na koji se pravi prostor za glas, a ne samo publiku.
Nauka mora da govori ili će neko drugi pričati umesto nje
Dr Tijana Prodanović je otvorila možda najvažnije pitanje: šta se dešava kad nauka ćuti? Kada stručnjaci nisu prisutni u javnom prostoru, njihovo mesto popunjavaju oni koji su glasniji, agresivniji ili senzacionalistični. To objašnjava zašto danas teorije zavere dobijaju zamah, a naučne činjenice se doživljavaju kao mišljenje.
Navela je primer masovne panike u vezi sa pomračenjem sunca, događaja koji se ponavljao u prošlosti, a ponavljaće se i nadalje. Prirodna pojava koja je trebalo da bude trenutak divljenja, a postao je povod za dezinformacije. To nije problem znanja, već odsustva komunikacije. U društvima gde naučnici govore javno i prisutni su na mrežama, poverenje u institucije i nauku je znatno veće.
Internet nije sam po sebi neprijatelj. Mi odlučujemo šta on postaje
Često se govori o mrežama kao o izvoru nasilja, zavera i površnosti. Ali nasilje ne nastaje iz koda, već iz kulture. Manipulacija se rađa tamo gde nema razumevanja, a mržnja tamo gde ne postoji prostor za dijalog.
Ako influenseri imaju toliku moć, to je zato što su prisutni, vidljivi i umeju da govore jezikom onih koji slušaju. Isto važi i za naučnike, nastavnike, roditelje i novinare. Pitanje je samo da li biramo da uđemo u taj prostor ili da se iz njega povučemo.
Pitanje odgovornosti
Jedno je sigurno: internet neće nestati. Influenseri neće nestati. Teorije zavere neće same od sebe oslabiti. Ono što može da se promeni jeste kako mi biramo da budemo deo tog prostora kao posmatrači, protivnici, izvršioci ili saveznici. Digitalni prostor traži prisustvo, ne povlačenje. Ako decu ne učimo da prepoznaju nasilje, oni će ga prihvatiti kao šalu. Zloupotreba se ne pobedjuje ćutanjem, već razumevanjem i deljenjem znanja. Ako ih ne naučimo da pričaju o osećanjima, naučiće da ćute. Ako ne budemo prisutni tamo gde jesu – drugi će biti.
Noć istraživača nas je podsetila na jednostavnu istinu: digitalni svet nije nešto što neko drugi pravi za nas. To je prostor koji gradimo zajedno – znanjem, prisustvom i odgovornošću. Ako želimo promenu, moramo biti vidljivi na mestima gde se razgovor već vodi.
