Koji to zakoni ne postoje, a potrebni su nam u digitalnoj eri?
Zakoni su temelj uređenog društva. Oni nisu tu da bi nas kažnjavali, već da bi vaspitavali građane. Zakoni imaju funkciju da oblikuju društvo tj ljude onda kada moral nije sasvim dovoljan. Ljudi se vode emocijama, ali zakoni baš zato i postoje da bi pravila bila jednaka za one sa ispravnim i neispravnim načelima. Pa kako onda dolazimo do toga da se mnoga društva, a posebno naše oslanja na moral u svetu koji se velikim delom odvija u digitalnom prostoru – još uvek vrlo malo zakonski uređenom.
Verovatno se svi sećamo onih naučno-fantastičnih filmova gde se roboti integrisani u svet i život ljudi pozdravljaju na ulici, čuvaju u kući kao posluga i slično… Tada nam nije palo na pamet ko je te ˝digitalne robove˝ držao pod kontrolom. Čini se baš kao što ni sada ne razmišljamo ko vodi računa o svim onim silnim platformama, aplikacijama, botovima… koje svakodnevno kristimo. Ko kontroliše ljude u digitalnom svetu, a da to nije toliko rastegljiv pojam – ljudski moral.
Da bismo zaštitili svesne, nesvesne, savesne i ograničili nesavesne znamo da zakon i pravda moraju da evoluiraju zajedno sa društvom koje se razvija. Ovo bi bio predlog nekoliko zakona za koje bi svako društvo i država morala da se zalaže:
Zakon o veštačkoj inteligenciji i ljudskoj odgovornosti
Svaka upotreba AI mora imati jasnog ljudskog nosioca odgovornosti. AI-generisani sadržaji moraju da budu označeni, a zloupotreba AI-ja za manipulaciju, obmane i povrede prava građana jasno sankcionisana. Koliko ima ljudi koji su veći deo svog života proveli u analognoj eri? To su jednaki nosioci prava kao i oni koji znaju da prepoznaju manipulaciju od strane veštačke inteligencije. Tu prvu grupu ljudi bi zakon morao da zaštiti.
Zakon o zabrani neovlašćenog deljenja intimnih sadržaja
Intimne fotografije i snimci ostaju privatni bez obzira na to kome su prvobitno poslati. Prosleđivanje, objavljivanje ili pretnja objavom morali bi biti krivično delo, bez dokazivanja namere. Zakon o osvetničkoj pornografiji postoji donekle, ali izgleda da postoje I ogromne rupe kroz koje svi prestupi u vezi s njim lako prolaze. Prvo, zakon i dalje ne šalje dovoljno jasnu poruku da je saglasnost za primanje fotografije potpuno odvojena od saglasnosti za njeno dalje širenje. Drugo, digitalni prostor omogućava masovno umnožavanje u sekundama, dok pravni sistem funkcioniše sporije i individualno.
Zakon o zaštiti dece u digitalnom prostoru
Jedinstveni zakon koji reguliše prisustvo dece na internetu, njihovu izloženost, podatke, komercijalni sadržaj i pravo na razvoj bez stalne javne pažnje. Koliko važna tema sa mnogo akcija, apela, javnih rasprava, osvešćivanja… ali sa tankim sadržajem. Toliko tankim, da smo svi kao činioci društvenog života pozivani na moral kada su deca u pitanju. Da podsetimo: predatori su obrnuto proporcionalni sa količinom morala na koji se pozivamo.
Zakon o zaštiti slike i ličnih podataka dece
Objavljivanje fotografija dece i deljenje podataka poput imena, škole, lokacije i navika morali bi imati jasna ograničenja i odgovornost odraslih koji ih objavljuju.
Zakon o pravu na digitalnu privatnost
Građani moraju imati pravo da znaju ko prikuplja njihove podatke, u koju svrhu i koliko dugo, kao i pravo da tu saglasnost povuku jednostavno i razumljivo. Često je „prihvati sve“ jedina realna opcija ako želiš da koristiš uslugu. Saglasnost je tehnički dobrovoljna, ali suštinski uslovljena.
Zakon o pravu na digitalni zaborav
Mogućnost uklanjanja ličnih podataka i sadržaja koji više ne služe javnom interesu ili ugrožavaju dostojanstvo i bezbednost pojedinca.
Zakon o transparentnosti algoritama
Platforme bi imale obavezu da objasne kako algoritmi utiču na vidljivost sadržaja, preporuke i formiranje javnog mišljenja. ˝Zašto ja baš ovo vidim? Ovo vidiš zato što si gledala X, lajkovala Y i zadržala se Z sekundi na sličnom sadržaju.“ Algoritmi utiču na javno mišljenje jer: favorizuju sadržaj koji izaziva jake emocije, pojačavaju konflikt, nagrađuju ekstremne stavove jer generišu više reakcija tj lajkova i slično. Algoritmi danas oblikuju šta mislimo da je važno, normalno, poželjno ili opasno. Oni filtriraju realnost.
Zakon o zabrani botovanja i lažne digitalne mase
Automatizovani nalozi, botovi i organizovane kampanje lažnog uticaja morali bi biti jasno označeni ili zabranjeni, uz kazne za prikrivanje njihove prirode. Korišćenje ljudskih resursa sa lažnih profila, koji se koriste u političke svrhe i dovode javnost i građane u zabludu stvaranjem lažne slike i stanja u društvu.
Zakon o digitalnoj pismenosti kao osnovnom pravu
Obavezno obrazovanje dece i odraslih o bezbednosti na internetu, dezinformacijama, AI-ju, privatnosti i upravljanju sopstvenom pažnjom. Konačno je neophodna i reforma školstva koja će pratiti ovu digitalnu revoluciju kojoj svedočimo. Osim ako ne posmatramo digitalnu nepismenost kao plodno tlo za širenje demagogije.
Zakon o pravu na isključenje
Pravo građana da budu digitalno nedostupni van radnog i školskog vremena, bez posledica po posao, obrazovanje ili društveni status. Radno vreme se računa kao vreme provedeno posvećenosti poslovnim obavezama, bilo da su kod kuće, u kancelariji, tokom godišnjih odmora. ˝Samo jedno kratko pitanje…˝ van radnog vremena bi trebalo da bude strogo zabranjeno.
