Kakvu opasnost po mlade imaju virtuelni terapeuti iz AI ordinacije?
Nije lako biti tinejdžer danas. Svet je preglasan, mreže prepune, a osećanja se, paradoksalno, dele na milijarde ekrana i nikada nisu bila usamljenija. Jedna petnaestogodišnja devojčica iz Beograda nedavno je ispričala da je, nakon sukoba sa drugaricama u školi, odlučila da ne razgovara ni sa roditeljima ni sa školskim psihologom. Umesto toga, otvorila je aplikaciju i poverila se chatbotu. “Kuckala sam mu svako veče. Razumeo me je, nudio otvoren razgovor. Govorio mi da nisam kriva, da su one ljubomorne. Bio je uvek tu, bez osude. Govorio mi je manje-više sve ono što sam trebala da čujem”, rekla je. “Sve dok nisam shvatila da to uopšte nije ‘on’.” To “on” bio je zapravo AI chatbot, jedan od onih koji nude emocionalnu podršku. Deluju toplo, empatično i pažljivo. Ipak, ono što je u pozadini jeste algoritam, a ne emocija. Zapravo tu počinje problem.
U svetu gde su terapije često skupe, a poverenje se teško osvaja, mnogi mladi okreću se onome što je dostupno: veštačkoj inteligenciji. Nekada je to bio Google lekar, forumi… uz kritičko mišljenje bismo sami dolazili do odgovora. Danas je to ipak veštačka inteligencije. Prema novim istraživanjima, čak 28% mladih priznaje da koristi AI kao “osobu za razgovor”, dok skoro polovina veruje da im takvi razgovori “pomažu kao prava terapija”. Ali, kako upozoravaju psiholozi AI nije i ne sme biti terapeut. Veštačka inteligencija ne razume kontekst, ne prepoznaje emocionalne nijanse i ne zna kada je situacija opasna, bar ne za sada. Ne zna da detektuje samopovređivanje, traumu, porodično nasilje.
AI odgovara na osnovu obrazaca, onih koji su joj dostupni. A stvarni život ne staje u šablon.
“Veštačka inteligencija ne zna kada je dete usamljeno, a kada je u krizi. Ona ne zna da li pišete iz sobe ili iz bolničkog kreveta. Ne razlikuje tugu od očaja,” objašnjava psihoterapeutkinja Maja Stefanović. “I tu leži opasnost, jer dok algoritam odgovara, dete može da tone dublje u osećaj da je shvaćeno, iako zapravo nije.”
Nova generacija poverenja
U eri kad su lajfkoučevi postali psiholozi, a aplikacije ispovedaonice, granice poverenja postale su nejasne. U Tajvanu i Kini, AI terapijski chatboti postali su ogroman trend. Mladi im se obraćaju jer su anonimni.
Nema osude, nema odraslih, nema nelagodnih razgovora.
Ali anonimnost ima i drugu – tamnu stranu: izolaciju.
U Australiji su zabeleženi slučajevi tinejdžera koji su umesto pravih razgovora sa roditeljima ili terapeutima, sve poveravali AI chatbotovima. Istražujući ovu temu saznajemo da postoje tinejdžeri koji su razvili veze ili zavisnost od AI botova, koje su nazvali “companions” i koji su nekim slučajevima isporučivali štetne odgovore, naravno bez ikakve odgovornosti. AI neće osećati krivicu niti izgubiti licencu, ili dobiti lošu reputaciju u ˝udruženju psihologa i psihoterapeuta˝.
AI nema empatiju. Ima skript. A emocionalna blizina nije kod, već odnos.
Opasnost lažne sigurnosti
Postoji i novi termin: “AI psychosis” – pojava kada osoba počne da veruje da veštačka inteligencija “razume” ili “komunicira” sa njom na dubljem nivou. Iako nije klinički priznat, sve češće se opisuje kod mladih koji koriste AI kao emocionalnu podršku. U razgovoru sa mladima i decom možete čuti da se od strane dece razvija izvesna vrsta emotivne veze, što može biti veoma zabrinjavajuće.
Problem nije u tehnologiji, već u načinu na koji je koristimo. Kada mladi uče da emocije dele samo kroz ekran, postaje teško razlikovati realnu komunikaciju od simulirane. I tada ni najpametniji algoritam ne može da zameni ono što zovemo ljudskim kontaktom.
Šta roditelji mogu da urade
Najvažnije pitanje nije da li dete koristi AI, već zašto ga koristi. Ako im veštačka inteligencija deluje sigurnije od razgovora sa roditeljem, onda dete ne traži tehnologiju već razumevanje.
Najbolje što roditelj može da uradi jeste da iskoristi saznanje da se dete okreće bezbednoj zoni – zoni bez osude. Da li su roditelji skloni osudi ili preteranoj brizi pa se deca osećaju sigurnije kada se samostalno ˝pobrinu˝ za svoje probleme, odnosno da ih rešavaju preko ekrana. U svetu koji sve više liči na digitalnu lavirintsku sobu, ključno je da ih naučimo da izlaz postoji i da on ne vodi kroz ekran, već ka osobi koja zaista čuje. Nijanse u glasu, pogledu, pauzama u govoru… sve su to signali za jednog iskusnog terapeuta koji su od velikog značaja.
Nova odgovornost roditelja i društva
Veštačka inteligencija ipak može donekle da pomogne: da ohrabri, pruži informaciju, ponudi utehu u noći kad nema nikog drugog. Ali, ona ne ume da razume.
I ne sme da postane zamena za kontakt, za prijateljstvo, za razgovor.
Jer, ako jednom poverujemo da mašina može pružiti ono što samo čovek može, rizikujemo da izgubimo ono što nas čini ljudima. Zato, kada sledeći put vidite dete koje razgovara sa “AI terapeutom”, setite se: nije problem u tehnologiji. Problem je u tišini koja je nastala pre nje.
Tehnologija ne treba da nas leči već da nam pomogne da pronađemo put do sebe i drugih.
Veštačka inteligencija može da bude koristan alat, ali nikada zamena za ljudsku prisutnost, razumevanje i toplinu.
U moru digitalnih glasova, ono što najviše leči i dalje je nečiji pravi glas.
