Kako su tinejdžeri u Australiji prevarili sistem?

Australija je krajem 2025. usvojila zakon kojim se mlađima od 16 godina zabranjuje korišćenje društvenih mreža. Ideja je bila jasna: smanjiti izloženost dece štetnom sadržaju, pritisku društvenih mreža, algoritamske zavisnosti i negativnim uticajima na mentalno zdravlje. 

Odgovornost je prebačena na same platforme, koje u slučaju nepoštovanja mogu da se suoče sa višemilionskim kaznama. Ova odluka, ali i ona po kojoj se ovaj zakon odnosi samo na digitalne gigante kao što su Tik Tok, Instagram, Facebook, Snapchat, YouTube, Reddit, X, Twitch, Kick i Threads – pokazala se kao početnička greška. Tako je Australija ispala  “teški naivčina”, a ovaj potez jasno pokazuje da je država pokušala da reši problem 21. veka, alatima i metodama koje pripadaju logici nekog prošlog. Navike, pa tako i one digitalne, ne funkcionišu po principu “uključi-isključi”, a zakoni koji ne razumeju taj princip, ni funkcionisanje mladih u online prostoru više liče na simboličnu gestu ili posao koji je trebalo “odraditi”, nego na stvarno rešenje.  Čini se da je australijski zakon Online Safety (Age-Restricted Social Media Platforms) Rules nedovoljno promišljen. Osim što su njime obuhvaćene samo najpoznatije društvene mreže, on ne prepoznaje još par ključnih stvari. Nova pravila ne mogu da zabrane pristup sadržaju koji svi mogu da vide bez naloga. To znači da svi mladi mogu da gledaju video snimke, postove i druge javno dostupne materijale na nekim od ovih platformi, čak i bez naloga – ukoliko to platforma omogućava. Drugi propust je onaj svima već dobro poznat – provera uzrasta se na najvećem broju aplikacija zasniva na samoprijavi. To znači da svako može da slaže i sebi doda koju godinu više. I ovaj deo je ostavljen platformama – da glume detektive i pronađu načine da decu spreče u laži. I, naravno, ono poslednje ali ne i najmanje važno – deca mogu koristiti naloge svojih starijih ukućana ili prijatelja, a ti ljudi uopšte ne moraju da misle kao vlada, niti da imaju svest o negativnom uticaju društvenih mreža na mlade. 

Mudrost su u ovoj priči pokazala deca, kojoj su upravo neki mnogo stariji, navodno pametniji, a svakako obrazovaniji, hteli da zabrane ono što se zabraniti ne može. Barem ne tako lako, kao što ovaj primer pokazuje, sa nekoliko “pečata” i strogim “No, no!” koje po običaju dolazi uz mahanje kažiprsta. Zato su popularnost naglo počele da dobijaju aplikacije za koje većina odraslog sveta nikada nije ni čula. 

Nova pravila – nove društvene mreže

Deca koja su rođena u ovom digitalnom dobu, ne prihvataju slepo zabrane – snalažljivija su, pa su se brzo proširili saveti kako da se to zaobiđe – od unošenja netačne godine rođenja, do korišćenja aplikacija koje zakon još ne prepoznaje kao društvene mreže. Tako su na mesto zabranjenih aplikacija brzo uskočile alternative kao što su:

• Lemon 8 – platforma na kojoj se mogu deliti fotografije i video snimci, a koja je u vlasništu ByteDance-a, kompanije koja stoji iza Tik Tok-a
• Yope – aplikacija koja garantuje dodatnu privatnost, jer je namenjena isključivo za zatvoreni krug prijatelja
• Coverstar – često se navodi kao bezbedna alternativa TikTok-u, za uzrast od 9 do 16 godina

Ovaj fenomen postavlja važno pitanje: Šta se zapravo događa kada pokušamo da rešimo problem isključivo zabranama? Jer, nije bio cilj zabraniti samo određene aplikacije kao neadekvatne, u kom slučaju bi ovaj zakon možda i mogao da prođe kao dobar. Cilj je pre svega bio da se poboljša fokus kod mladih, smanji vreme ispred ekrana, smanji zavisnost od tehnologije itd. Pa da li se to postiglo? Odgovor znate i sami.

Zabrane ne rešavaju problem 

Zabrane same po sebi retko menjaju ponašanje. Razlog može biti i to što zakoni ne mogu da prate brzinu kojom se menjaju tehnologija i digitalne navike (mladih) ljudi. Svi mi smo po prirodi takvi – kada nam se zatvore jedna vrata, možemo da kukamo, ali ćemo (u većini slučajeva) vrlo brzo otvoriti neka nova. Zato ni u ovoj priči zabrana nije postigla pobedu. 

Za današnje tinejdžere, svidelo se to nama ili ne, digitalni prostor često ima istu ulogu kakvu su ranije imala dvorišta, parkovi ili školski hodnici. Tamo se gradi identitet, razmenjuju se mišljenja, traži se pripadnost. Dakle, društvene mreže nisu samo aplikacije. One zadovoljavaju vrlo stvarne potrebe – potrebu za pripadanjem, komunikacijom, izražavanjem, potvrdom i potrebu za povezivanjem sa vršnjacima. 

Nije ovde stvar u veličanju digitalnog sveta kao nužno boljeg, već upravo u tome da se taj svet danas ne može odvojiti od onog realnog. To više nije nova normalnost, to je normalnost, to je svet u kojem živimo. Da bismo bili bezbedni, a onda i mentalno i emocionalno stabilni, važno je da o tom svetu, tim navikama i svim problemima otvoreno razgovaramo. 

Veštine novog doba

Ovaj primer pokazuje da je potreban sistemski pristup koji kombinuje zaštitu, edukaciju i otvoreni dijalog. Umesto da zabranjujemo, moramo da pojašnjavamo, analiziramo, sagledamo kontekst i širu sliku problema – odnosno, da učimo decu i mlade da kritički promišljaju. 

Važno je da shvatimo da danas možemo funkcionisati samo uz koncept celoživotnog učenja, zainteresovanost i upućenost.

A da bismo po tom konceptu živeli, moramo razvijati neke od ključnih veština: 

• Digitalnu pismenost – Kada razumemo kako funckionišu digitalni alati i aplikacije možemo svesnije da biramo gde i kako provodimo vreme
• Medijsku pismenost – Ukoliko smo sposobni da analiziramo i procenimo pouzdanost sadržaja, to nas čini otpornijim na manipulacije
• Informaciona pismenost – Jer ćemo tako znati kako da pronađemo proverene i potrebne informacije
• Tehnička pismenost i svest o privatnosti – Razumevanje funkcionalnosti platformi daje nam sposobnost da se zaštitimo u online prostoru, kao i da zaštitimo svoje podatke 

Dakle, kada mladi nauče da kritički promišljaju, tek tada su sposobni da samostalno postavljaju jasne i zdrave granice – a to je dugoročno efikasnije od spolja nametnutih zabrana.

Uloga roditelja – manje kontrole, više razgovora

Roditelji ne mogu da se oslone na zakon i tehnička ograničenja. Deca će uvek pronaći način da istraže digitalni svet – pitanje je samo da li će u tome biti sami, ili će im u tome podršku pružiti stariji. Otvoren razgovor o tome šta deca rade kada su online, zašto im je neka aplikacija važna i kako se osećaju dok je koriste, često daje bolje rezultate od strogih pravila. Kada se izgradi poverenje deca su spremnija da podele iskustva, dileme i probleme sa kojima se susreću na internetu. 

Tehnologiju ne možemo pobediti zabranama, već razumevanjem. Dakle, nije stvar u tome da decu samo udaljimo od ekrana, već da ih naučimo da u tom svetu plivaju bezbedno, promišljeno i sa zdravim granicama.