Kako preživeti odbacivanje vršnjaka i zašto to ne sme da se dešava?

Društvena isključenost ne samo da može narušiti emotivno zdravlje, već može uticati i na smanjenje prosocijalnog ponašanja u kasnijim fazama života. Na primer, studije su pokazale da osobe koje su kao deca bile isključene iz društvenih krugova postaju manje sklone doniranju ili pomoći drugima u odraslom dobu. Ovaj problem se posebno javlja kod mladih ljudi i tinejdžera, gde je primećen porast socijalne anksioznosti​ (Frontiers for Young Minds on Psychology and Neuroscience). Istraživanja pokazuju da deca koja su isključena iz društva ili kolektiva često razvijaju osećaje anksioznosti, nisko samopouzdanje, pa čak i agresivno ponašanje u kasnijem životu. U najranijem periodu života, deca stiču osećaj sigurnosti kroz interakcije s vršnjacima, a kad su isključena iz tih socijalnih krugova, njihova sposobnost za empatiju i prosocijalno ponašanje može biti ugrožena.

Nešto što je važno mladima, a to možemo sresti i u ranijem dobu sazrevanja jeste simptomatično imitiranje grupe svojih vršnjaka kako bi kroz istu garderobu, model ponašanja, govor, muziku i interesovanja bili prihvaćeni od grupe odnosno dalje zajednice.
Ne zanemaruje se nikako onaj deo nečije ličnosti kada uprkos prihvatanju okruženja, neke osobe su sklonije izolaciji i takozvanom samovanju jer se tako osećaju najbezbednije. A onda se postavlja pitanje – ako smo mi u biti društvena bića i imamo potrebu za zajednicom, što se nalazi duboko u našim genima stečeno još iz doba kada su se naši preci udruživali u zajednice radi lakšeg lova i odbrane… gde se prekinuo taj niz u odrastanju jedne osobe?

Kada se dete oseća prihvaćeno i vrednovano od strane svojih vršnjaka, to jača njihovo samopouzdanje. Osećaj pripadnosti neminovno pomaže detetu da izgradi pozitivan identitet i veru u svoje sposobnosti, što je važno za emocionalnu stabilnost. Prihvatanje u društvo pomaže detetu da nauči kako funkcionišu društvene norme i pravila, a kroz grupnu dinamiku, deca razvijaju osećaj odgovornosti prema zajednici i uče kako se ponašati u različitim situacijama, što je važno za kasniju socijalizaciju. Koliko se savremeno školstvo istinski bavi ovom temom i da li su tehnike: ˝Nije lepo, igrajte se svi zajedno˝ dovoljne da se kod dece razvija empatija? Pa ne baš. Prihvatanje nečije različitosti je prvi korak u lekciji – tolerancija, koju decu treba da naučimo. Kada deca znaju da je njihov drugar sa posebnim potrebama iz razreda zaista u većini stvari sličan njima, tada će mališani rado pozivati i te drugare na rođendane, a ne samo zato što im mama i tata to kažu. Dakle, naučiti decu da biti različit nije neminovno loše i da treba naučiti kako se živi sa tim, ali i kako oni koji su drugačiji od nas neće nas promeniti ukoliko mi to ne želimo. Nismo izloženi opasnosti od nekoga koje drugačiji od nas. To su neki urođeni instinkti u potrebi da od naše vrste, nastavljaju da se razmnožavaju samo besprekorne jedinke. To vreme je odavno prošlo, a savremeni roditelj bi trebalo da zna da na ovom svetu ima mesta za svako dete. 

Kroz grupne aktivnosti i igru, deca uče da razumeju tuđe emocije, uvažavaju različitosti i razvijaju sposobnost da se stave u tuđu kožu. Prihvatanje u društvo, dakle, nije samo pitanje trenutne sreće, već temelj za razvoj složenih socijalnih i emocionalnih veština koje će deca koristiti tokom celog života. Postavlja se pitanje i kakav primer dajemo mi svojoj deci. Uz rečenicu: Ova me nervira, onaj me smara… deci govorimo da taj neko ko nem ne prija ne mora da bude deo naše svakodnevice, ali da ukoliko je to neophodno i ta neka osoba mora da bude deo našeg života, ne odbacujemo njihovo postojanje isključivanjem iz zajednice.

Porodica igra značajnu ulogu kao podrška i lek u ovakvim situacijama, ali nikako ne mogu biti rešenje. Porodica ima ogoman značaj u životima mladih ljudi, ali njihov ulazak u svet odraslih ne može se odvijati samo kroz bezbedno okruženje porodice, ono se odigrava kroz zajednicu koja sazreva zajedno sa njima učeći iz iskustava svojih vršnjaka. I na kraju, još jedno istraživanje koje navodi da dete ugnjetač tj žrtva i ugnjetač u duplo većem riziku od samoubistva od ostalih osoba. Brinimo o lepim navikama, vrlinama, empatiji onda kada su mali, da ne bismo brinuli o posledicama onda kada postanu odrasli i nesrećni ljudi.