Formiranje slike o sebi kroz poruke „odraslog sveta“: kako decu vide mediji u Srbiji?

Psiholozi su saglasni – ljudi sebe u velikoj meri vide onako kako veruju da ih drugi vide. Taj proces počinje veoma rano i ne dešava se samo u neposrednom okruženju, već i kroz širu društvenu sliku. Mediji su tu posebno važni, jer imaju moć da određene poruke prenesu, uvećaju i normalizuju.

Negativno medijsko izveštavanje o deci može narušiti njihov proces formiranja identiteta i osećaj samovrednovanja, izazivajući emocionalni distres i nesigurnost, dok istovremeno kod njih može internalizovati štetna uverenja da su stigmatizacija i javna osuda prihvatljivi modeli društvene komunikacije.

Mediji u Srbiji – o deci vrlo malo i pretežno loše

Istraživanje “Medijska slika dece u Srbiji 2025.”, koje je sproveo CEPROM, analiziralo je sadržaje u devet dnevnih novina, centralne informativne emisije pet televizija sa nacionalnom frekvencijom i dvadeset najposećenijih portala u zemlji, u periodu od 1. juna do 10. avgusta 2025. godine. Rezultati pokazuju da su deca retko tema u medijima, a i kada jesu, dominira negativan ton.

• Dece nema u medijima – na TV-u o deci se prosečno priča tek svakog petog dana, dok su devne novine imale tek dva teksta dnevno u kojima se priča o deci. Online portali pišu više, no sadržaj nije zdrav ni konstruktivan.
• Većina tekstova ima negativnu konotaciju – 71% tekstova na portalima i gotovo 60% onih u dnevnoj štapi o deci je negativno – uglavnom uključujući teme poput nasilja, zlostavljanja i nesreća. Na televiziji je skoro trećina priloga negativna. Uspesi i pozitivne priče o deci u medijima su gotovo nevidljive.

Dodatno je zabrinjavajuće što su deca retko sagovornici. Retko ih se pita za mišljenje i stav, pa u većini slučajeva o deci govore odrasli – stručnjaci, institucije, svedoci, roditelji – ali ne i sama deca. Time se deci implicitno poručuje da njihovo mišljenje nije dovoljno važno, da nisu sagovornici, već tema o kojoj se raspravlja. To dugoročno može uticati na samopouzdanje, te samim tim i spremnost da se izraze i steknu osećaj da imaju pravo glasa.

Uz veći broj negativnih tema stvara se iskrivljena slika detinjstva. Takva slika ne utiče samo na to kako društvo u celini, dakle odrasla populacija, gleda na decu, već pre svega na to kako deca doživljavaju svoje mesto u društvu. 

Profesionalna etika, senzacionalizam i posledice po decu

Istraživanje takođe pokazuje da mediji često krše profesionalne standarde. U svakom petom tekstu na portalima i svakom desetom u dnevnoj štampi postoji kršenje Kodeksa novinara Srbije – od otkrivanja identiteta dece do povreda o privatnosti i narušavanja dostojanstva. 

Ono što se iz analiziranog uzorka zaključuje, jeste to da mediji često koriste decu kao “mamac” za publiku tako što preuveličavaju teške događaje ili objavljuju detalje koji mogu dodatno povrediti dete. Umesto da pokazuju uzorke problema ili nude moguća rešenja, fokus ostaje na šokantnoj strani priče. 

Posledica svega je izobličena slika o detinjstvu u javnom prostoru – deca su predstavljena kao pasivni objekti tragedija, a ne kao aktivni učesnici sopstvenog razvoja. Tako deca, posmatrajući medije, mogu zaključiti da su oni ti čiji su životi vezani za problem, a gotovo nikada za uspeh i potencijal.

Koje poruke šaljemo, šta i kako da menjamo?

To što su medijski narativi o deci pretežno negativni nije neutralna informacija – to je poruka koja se upija, čak i kada nije direktno adresirana deci kao publici, te svakako utiče na to šta deca misle o sebi i šta mogu da očekuju od svog mesta u društvu.

Promena poruka je proces, ali kao i svaki proces i ovaj ima svoj početak. Potrebno je da svi osvestimo ono što o deci govorimo, ali i način na koji to činimo. Onda kada odrasli prestanu decu da posmatraju samo kao “problem” i počnu da ih vide kao aktivne kreatore svojih priča, deca dobijaju ključnu poruku – moje misli, osećanja i ideje su važne.

Medije ne možemo transformisati preko noći, ali možemo promeniti sopstvenu reakciju na njihove poruke. Prvi korak je prestanak potpirivanja negativnih narativa. Ključ za to leži u sistemskom ulaganju u digitalnu i medijsku pismenost – kako ličnu, tako i kod dece. Razvijanjem sposobnosti da analiziramo poruke, razlikujemo činjenice od manipulacije i sagledavamo širi kontekst, postajemo otporniji na nametnute narative.

Istovremeno, neophodno je da u porodici i školi gradimo kontranarativ. Ako javni prostor preplavljuju vesti o krizi, mi možemo afirmisati trud, talente i uspeh, podstičući decu na kritičko razmišljanje. Kada dete u svom neposrednom okruženju dobije potvrdu da je vredno i sposobno, uticaj negativnog javnog mnjenja drastično slabi. Mediji oblikuju javno mnjenje, ali građani su ti koji, selektivnim konzumiranjem sadržaja i odbijanjem senzacionalizma, diktiraju tržišnu vrednost informacija i direktno utiču na kvalitet medijske ponude.