Da li se naša deca školuju za poslove koji više ne postoje?
Ako smo u penziju ispratili poslednjeg kazandžiju, voskara i abadžiju, zašto verujemo da će zanimanja koja danas biraju naša deca imati sigurniju sudbinu? Svet se menja brže nego ikada, a obrazovni sistem, bar na ovim prostorima, i dalje se ponaša kao da je budućnost stabilna, predvidiva i linearna. Roditelji i dalje savetuju decu da biraju „sigurne profesije“, škole i fakulteti proizvode kadrove po modelima starim decenijama, a tržište rada se u međuvremenu transformiše do neprepoznatljivosti.
Na čuvenom skupu najmoćnijih ljudi planete u Davosu je nedavno upozoreno da veštačka inteligencija dolazi kao cunami koji će najviše pogoditi upravo mlade i početne pozicije. One poslove koje su do sada bile ulaz u profesije. Drugim rečima, nestaje stepenik sa kojeg se nekada počinjalo. I zato pitanje više nije da li će se tržište rada promeniti, već da li smo spremni da priznamo da se već promenilo.
Zanimanja koja polako nestaju
Nestanak zanimanja ne dešava se tek tako, preko noći. Ona se prvo pretvaraju u polu-poslove, zatim u softver, a onda u uspomenu. Administrativni poslovi koji se oslanjaju na unos podataka, izveštaje i rutinsku komunikaciju već se automatizuju. Call centar operatori, sekretari, referenti i asistenti gube prostor jer algoritmi obavljaju njihove zadatke brže i još vežnije… jeftinije. Radnici u call centrima i korisničkoj podršci sve češće su zamenjeni digitalnim asistentima koji odgovaraju bez pauze, emocija i radnog vremena. Verovatno trpe uvrede i kritike lakše nego ljudi. Bankarski službenici na šalterima postaju višak u svetu mobilnog bankarstva. Računovođe i knjigovođe gube monopol nad brojevima koje danas obrađuju pametni sistemi.
Novinari koji se bave rutinskim vestima, sportskim izveštajima i finansijskim pregledima suočavaju se sa algoritmima koji pišu brže, bez greške i bez honorara. Marketinški radnici koji se oslanjaju na šablone, slogane i predvidive kampanje već dele prostor sa veštačkom inteligencijom.
Nestaju i zanimanja koja su donedavno delovala stabilno: službenici u osiguranju, logistici i administraciji, pa čak i određeni profili pravnika i prevodilaca. Sve što je ponovljivo, merljivo i predvidivo postaje teritorija za neki novi algoritam.
Zanimanja koja se rađaju
Paralelno sa nestajanjem starih profesija, nastaje potpuno nova mapa rada. Potražnja za stručnjacima za veštačku inteligenciju, mašinsko učenje i analizu podataka raste brže nego što obrazovni sistemi mogu da proizvedu kadrove. LinkedIn i ostale platforme prepune su oglasa za ove poslove.
Sve više se traže dizajneri digitalnih sistema, ljudi koji povezuju tehnologiju i ljudsko iskustvo, koji razumeju kako algoritmi utiču na ponašanje ljudi. Pokušavaju da nauče AI spontanosti i kreativnosti. Pojavljuju se zatim, stručnjaci za digitalnu etiku, koji postavljaju granice između tehnološke moći i društvene odgovornosti. Raste potreba za trenerima veštačke inteligencije, ljudima koji uče algoritme, biraju podatke i kontrolišu rezultate. Nastaje i jedan sasvim novi svet koji povezuje kreativnost (veštinu koju poseduje samo čovek) i veštačku inteligenciju: AI umetnici, narativni dizajneri (ubacuju ljudsku emociju u igrice, priče, aplikacije…), kreatori digitalnih svetova, producenti interaktivnih sadržaja.
U isto vreme, jača vrednost zanimanja koja tehnologija ne može lako da zameni: psiholozi, terapeuti, nastavnici koji rade sa emocijama, zanatlije, zdravstveni radnici, arhitekte prostora, ljudi koji rade sa telom, rukama i realnim svetom. Ovo je deo koji nas donekle i ohrabruje ali i brine jer, što je svet digitalniji, to je veća potreba za ljudskim kontaktom!
Šta da upisuju današnja deca ako žele posao u budućnosti?
Roditelji često traže konkretan odgovor: koji fakultet garantuje posao? Da li su to zanati – završi školu i imaš hleb u rukama ili ipak oni starinski i cenjeni: ekonomisti, lekari, pravnici… Istina je da više ne postoji fakultet koji garantuje sigurnu karijeru. Postoje samo kombinacije znanja koje povećavaju šanse.
Deca koja razumeju tehnologiju biće u prednosti. Spoj programiranja i psihologije, dizajna i sociologije, medicine i analize podataka, umetnosti i tehnologije postaće nova norma. Budućnost pripada onima koji ne biraju samo jednu veštinu, već grade identitet između disciplina.
Važnije od izbora škole postaće sposobnost učenja, prilagođavanja i kritičkog mišljenja. Deca koja budu učila kako da postavljaju pitanja, a ne samo da pamte odgovore, biće spremnija za svet u kome se znanje menja brže nego programi školstva.
Možda je najveća greška našeg vremena što decu i dalje učimo da traže sigurnost, umesto da ih učimo da podnose promenu. Jer budućnost više neće nagrađivati one koji su poslušni sistemu, već one koji umeju da ga razumeju, preispituju i koriste.
Budućnost koja nam se ne najavljuje, već već dešava! Ne nestaju samo zanimanja. Nestaje ideja da postoji „jedan pravi izbor“. Generacije koje dolaze neće imati jednu karijeru, jedan identitet i jedan profesionalni put. Neće čekati penziju u jednom preduzeću i neće biti nagrađeni zlatnim satom pred penziju. Imaće više paralelnih života, više uloga i više verzija sebe.
Možda zato strah od veštačke inteligencije nije strah od mašina, već strah od toga da ćemo morati da promenimo način na koji mislimo o radu, uspehu i smislu. A možda je upravo u tome prilika: da se konačno oslobodimo iluzije sigurnosti i počnemo da gradimo budućnost koja ne liči na prošlost.
